Uncategorized

Ćaletov upaljač

Moj otac, Toplica, zastavnik I klase, jednog jutra ostao je u raskoraku.

Jednu nogu je spustio na pod, hteo da ustane ali nije u tome uspeo.

Nešto je puklo.

Možda je puklo srce a možda je pukla kičma ili karlica, ko zna. Metastaze su otišla toliko daleko da su na onim „magnetno – rezonantnim snimcima“ njegove kosti bile narandžaste.

Tako sam ga zatekao jednog jutra, bio je utorak, kad me je majka pozvala i rekla da je umro.

Ušao sam u sobu i ugledao taj prizor, taj raskorak.

Moj otac je verovatno čitav svoj život bio u raskoraku. Od početka. Želeo je, recimo, da bude harmonikaš ali mu moj deda, ugledni šnajder kod koga su po odelo dolazili ljudi iz čitavog kraja, to nije dozvolio. Umesto u muzičare deda ga je oterao u vojnu školu, u Niš.

Mlad i besan iz protesta je ponavljao prvu godinu. Deda Radomir je bio još uporniji čovek pa je mog oca kaznio tako što je naterao da čitavo letio krči jednu padinu od panjeva i od nje napravi verovatno najbolji vinograd u selu. Na jesen ga je oterao u Bihać, u vojnu školu. I tako je moj otac zakoračio u život, tako je počeo njegov raskorak.

Ja sve ovo pretpostavljam jer nikad sa njim nisam sedeo i pretresao „porodične priče“. Nas dvojica nikad nisamo mnogo pričali, nikad se nismo raspravljali. Ćale nije bio škrt na rečima, jednostavno nije trošio vreme na nepotrebne priče. Mi smo se, sad mi je to jasno, razumeli.

Za razliku od ostalih vojnih lica, za razliku od njegovog oca, mog dede, moj otac meni ništa nije branio. Nije me ganjao oko škole, nije mi se mešao u izbor fakulteta osim što mi je rekao da nema para da studiram novinarstvo u Beogradu. Studirao sam Pravni fakultet i odmah počeo da pišem za novine. Donosio sam ih kući, on je to čitao i klimao glavom. Nije komentarisao.

Nije progovorio ni reč čak ni kad sam se slikao „ko od majke rodjen“ za duplericu splitske „Omladinske iskre“.

Majka je rekla: “Znala sam da ćeš i dupe da pokažeš samo da izadješ u novine.“

On se nasmejao i rekao da nema veze.

Jedino na čemu je insistirao je da mu kažem da li pušim ili ne.

„Kaži mi ako pušiš da ti dam pare da ne kradeš i da se ne grebeš.“  – pričao je stalno dok smo kafenisali.

Izgleda čudno ali godinama sam kafenisao sa roditeljima, čitavu srednju školu možda, a da nisam pušio. Njih dvoje su pušili, u to vreme popularnu, „Filter Jugoslaviju“. Nisu u sobu gde smo bili mladji burazer i ja ulazili sa cigarama. To je bio naš dogovor.

Kad sam pošao na fakultet i negde u decembru počeo da „pućkam“  ja sam to i dalje krio od njih. Prvo jutro nove 1980. godine pili smo kafu i ja sam rekao ćaletu da sam počeo da pušim.

„Koje cigare pušiš?“

„Marlboro.“

„Lepo si počeo.“, rekao je i dao mi pare da trkem do trafike na autobuskoj. Dok sam se vratio oni su skuvali još jednu kafu. Bilo mi glupo da pušim pred njima a njima pa opet bilo zanimljivo i smešno.

Ta sloboda izbora, ta sloboda da radim u svom životu ono šta mislim da treba da radim, ono u šta verujem, to je nešto  najvrednije što sam dobio od svog oca, od svojih roditelja. Mada je majka umela da „zvoca“. To sam shvatio mnogo kasnije, kad sam ja došao u situaciju da svojoj deci nešto dozvoljavam ili branim.

Priznajem, umem neki put da budem kao moja majka Angelina, da zameram svojim ćerkama na najrazličitije načine, ali više sam na oca. Mahom im se nisam mešao niti se mešam. Podržavam ih čak i slušam u nekim slučajevima.

I moj otac je pred kraj života počeo da me sluša. Recimo, kad sam ga savetovao da popije ako mu neki put baš dodje da popije jer od toga neće da ništa da mu bude. Ili kad me je pitao da li da pije koka kolu koja je počela da mu se „svidja u zadnje vreme“.

Šta uostalom da mu kažem kad sam znao da od cigara, rakije ili koka kole neće da umre sigurno.

Ili kad sam mu u ponedeljak uveče, desetak sati pre nego što će umreti, rekao da ne brine zbog neplaćenog telefonskog računa od šesto i nešto dinara.

„Bre, ćale, platićemo ga sad neki dan, neće da te isključe za tako sitne pare.“

„I to što kažeš.“

Bio je to naš zadnji razgovor.

Ujutru sam ga našao u raskoraku. Hteo da ustane ali nije uspeo.

Nešto je puklo.

Na stolu pored njega, na dohvat ruke, stajao je ručni sat sa posvetom, sat koji je dobio na poklon kad je otišao u penziju, tek otvorena kutija niške „Morave“ koju je pušio od bombardovanja do zadnjeg dana i narandžasti upaljač.

Bio sam potpuno miran, otupaveo nekako čudno, više sam vodio računa o majci i bratu. Pozvao sam hitnu, rekao majci da skuva kafu i sa stola pokupio sat, cigarete i upaljač. Stavio sam sve to u prvu kesu koju sam našao i strpao  u svoju torbu.

Dvanaest godina kasnije otišao sam u firmu da snimim neka dva bezvezna džingla. I kad sam seo da radim shvatio sam da nemam upaljač. Bilo je veče, nigde žive duše u okolnim lokalima.

Imao sam kutiju i po cigara ali nisam imao upaljač.

Bio sam u raskoraku.

Počeo sam da preturam po fiokama našao dva – tri upaljača koja nisu radila a onda se setio da mi ćaletove stvari stoje na stalaži, tu u firmi. Ne znam zašto.

Našao sam kesu i počeo da vadim: ćaletov sat, kutiju niške „Morave“, tek otvorena, dve rodjendanske sveće, brojevi 7 i 0 (njih sam kasnije uzeo) i narandžasti upaljač.

Probao sam ga. Kresnuo i upaljač je radio.

Vratio sam se do stola.

Seo sam i zapalio cigaru ćaletovim upaljačem.

I uhvatio korak.

 

Miroslav Miletić

One thought on “Ćaletov upaljač

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *