Uncategorized

Debela besmislenost smrti

Jednom davno, pod naslovom „Nestanak vazduha, na primer“, Radovan Šarenac je zapisao:

„Ogledao sam se u ljudima koji se muče. Čitav jedan posmatrački vek. Bio sam s njima ali nisam shvatao zašto ridaju, kašlju, povraćaju, dišu i izdišu, i retko padaju u nesvest. Nisam razumeo.

Mislio sam da moj otac kašlje više nego što je potrebno. Nisam razumeo njegova gušenja. Smatrao sam da nam stavlja do znanja preveliku bolest. Mislio sam da treba otmenije da se kašlje. Sipljivost me je oduvek nervirala.

Danas, možda i od juče, shvatam: disanje iz predrasuda. I u trenutku kad mi tako jebeno nedostaje vazduh, tako jebeno znam da moj otac nije kašljao za džabe. Ali kako to da naplatim, kad izdišem.
I nemanje daha postaje porodična tradicija.“

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *