Uncategorized

GDE SE DANAS BRUKAMO*

Mala zvezdica umesto upitnika na kraju naslova ovog teksta znači da nisam ja izmislio navedeno pitanje. „Gde se danas brukamo?“, pitanje je koje se nalazi kao istaknuti tvit na, meni vrlo duhovitom, tviter profilu koji se predstavlja kao Др_Öтац_Живøтић ( u vreme objavljivanja ovog teksta a danas, dakle u januaru 2018. godine kao Pelikán Elvtárs). Pozajmio sam ga, bez tražanja saglasnosti, kako je i red „na ovim prostorima“, jer je to pitanje koje svakog  jutra sebi postavljam pre nego što uključim televizor ili računar. Možda je to slučaj i sa vama. Zaista „Vesti“, „Dnevnik“ i sve ostale radio i teve emisije sličnog naziva pa čak i svi štampani mediji mogli bi lagano da promene sadašnja imena i preuzmu gornji naslov. Skraćeno – „Bruka“.

Ima toga na sve strane. Uostalom, prošetajmo otadžbinom Srbijom, tom strogo zapuštenom tajnom, prelistajmo bruke, brukajmo se i drukajmo od grada do grada. Sve smo istiji!

Evo, recimo, u Nišu bivši radnik Mašinske industrije kome država duguje milione dinara na ime neisplaćenih zarada, već skoro dve nedelje štrajkuje gladju. Podršku mu pružaju kolege koje takodje duže od decenije (10 godina) ne mogu da naplate svoja potraživanja, iako imaju izvršne sudske presude. Čovek plače pred kamerama, teške su mu suze, teže nisam odavno video, nemoćan je, nema za operaciju. Gledaš bruku i osećaš sramotu.

U istom tom gradu, posle skoro dve godine, uz odlaganja i promene sudije, u Osnovnom sudu održano je sudjenje piscu Zoranu Ćiriću. To vam je onaj što se predstavlja kao Ćira Magični, napisao je neke dobre knjige. Sad ga tužilaštvo tereti za ugrožavanje sigurnosti gradonačelnika Zorana Perišića. Bruka u najavi, što bi se reklo. Samo da se smeješ od muke i bruke!

Malo gore iznad Niša, u Čačku, skraćenica TOČ iza koje se krije Turistiška organizacija Čačka obrukala se za sve pare koje je uložila u promotivni materijal za ovu godinu. Gde se brukamo? Pa, eto, nigde na promotivnom materijalu nema nijedne znamenitosti Čačka i okoline u jurisdikciji ove cenjene organizacije. Kako su se obrukali? A kako bi drugačije nego kako i dolikuje: kupili gotove kalendare sa slikama (popularnih srpskih svetinja) manastira i ostali promotivni materijal pa su samo naštampali svoj (pre)cenjeni logo sa sve adresom i telefonima.

To što se u Ovčarsko – kablarskoj klisuru, popularnoj srpskoj Svetoj Gori, kako je vole nazivati, nalazi čak deset manastira nikom ništa. Direktor kaže da u pitanju nije bruka nego „mala serija“ a za grešku u brošuri, gde je jedna pećina, Kadjenica, „prebačena“ sa Ovčara na Kablar, kaže da je „sitni propust u odnosu na značaj brošure.“

Sa Ovčara i Kablara postidjena čobanica ne progovara.

Udahnite duboko, evo smo u Pančevu. Apoteka “Pančevo” je, zbog blokade računa, u nemogućnosti da „na nesmetan način sprovodi aktivnosti zbog kojih je osnovana“, a poslednja isplaćena zarada za zaposlene bila je u oktobru. Sa svojih 20 ogranaka je donedavno snabdevala gradsko i brojna prigradska naselja, od kojih su neka ostala u potpunosti bez lekova, odnosno farmaceutske zdravstene zaštite. Tako kažu u Farmaceutskoj komori.

Nema leka za bruku!

Ali ima bruke, ima toga još, širom zemlje.

 

 

U Valjevu vlasnici „Radio Valjeva“ optužuju gradske vlasti da ovaj medij izbacuju iz zgrade u kojoj se nalazi od 1967. godine, iako su svi računi i obaveze izmireni. Na radiju se, kažu, čula kritika na račun „nadležnih“. Tako ti je danas sa kritikom u medijima, sa kritikom, u ovom slučaju, na radiju – na jedno uho ti udje na drugo uvo ti izadje. Bruka ostane!

Bruka, uz sve ovo, ima i taj neobičan običaj da traje. Recimo, već sedmu godinu nekadašnji Dom JNA u centru Šapca je prazan. Tri sprata, 2.100 kvadrata, bioskopska sala sa 500 mesta, kuglana, šah sala… sve to zjapi prazno. Odjekuje bruka.

Gore, u Subotici zbog neadekvatnog projekta, po kome temeljna konstrukcija stubova ne može da izdrži veliko opterećenje, obustavljeni su radovi na postavljanju reflektora na Gradskom stadionu. Čeka se novi projekat, a prema planovima, radovi treba da se nastave u maju. Do tada mogu da se brukaju samo po danu!

U Kragujevcu, srcu naše otadžbine, šuškalo se i šaputalo mesec dana ali je na kraju ipak pukla bruka. Milica Milosavljević prva beba rodjena ove godine u Kragujevcu, na njenoj bolničkoj narukvici i piše broj jedan, nije dobila uobičajeni novogodišnji poklon – 100.000 dinara pošto su njeni roditelji iz sela u opštini Batočina, iz Brzana. Kintu je pokupio ni kriv ni dužan dečak rodjen pola sata kasnije.

Zašto mala Milica nije dobila poklon bez obzira što svaki dokument za Milicu roditelji „vade“ u Kragujevcu, što su sva njihova dokumenta iz Kragujevca, zašto, kad čak imaju i kragujevačke tablice na kolima? Zašto se njeni roditelji sad žale gradu Kragujevcu, zaštitniku gradjana i čekaju desetak dana odgovor?

Odgovor je toliko prost da je to bruka! Takvi su propisi! Pare u novogodišnjoj noći dobija prvorodjena beba čija majka ima prebivalište na teritoriji grada Kragujevca.

Čim se rodiš u Srbiji, čeka te bruka!

Dokle ćemo, od kolevke pa do groba, da se brukamo? Pa, do sutra ujutru, dok svane novi dan. Onda kreću nove bruke. I tako u krug.

Jednom, kad Kragujevac zaista bude regionalni centar a Srbija decentralizovana zemlja, kad to bude pisalo u Ustavu Srbije pa se to što piše bude poštovalo i sprovodilo, neko drugo tek rodjeno dete neće posle prvog plača, čim otvori oči, ugledati bruku!

Nekada, kad se projekti ne budu nameštali na tenderima po burazerskoj, kumovskoj, ili „gde sam tu ja“ šemi, zgrade, putevi, mostovi pa i ovaj stadion u Subotici biće izgradjeni po standardima struke a ne po standardima bruke.

Onda, kad na odgovornim, rukovodećim mestima, ne budu partijski bicmani sa malim odmorom od škole, kad lažni diplomci i neznalice ne budu odlučivali o pitanjima od opšteg društvenog značja biće dovoljno para i za lekove i za kalendare a posebno za one kojima su danas pod stare dane, posle poštenog radnog veka, ostale samo suze.

Jednom, kada oni koji odlučuju u naše ime budu sposobni da čuje i (što je najvažnije) shvate kritiku koja im se upućuje možda će prestati da prave bruku na račun svih nas.

Jednom, kada obrišemo suze i podignemo glave, neće biti sramota živeti u ovoj zemlji.

Jednom kada prestanemo da klečimo i ustanemo, jednom kada prestanemo da ćutimo i progovorimo, nestaće bruka.

Jednom, kada se probudimo i hrabro pogledamo jedan drugog u oči, nećemo morati da se pitamo – gde se danas brukamo?

Miroslav Miletić

(prvi put objavljeno 30 januara 2016. godine)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *