Uncategorized

Nema dana bez bromapezama

Srbija ima geografski poremećaj zvani SEVER naše JUŽNE pokrajine.
Nije onda nikakvo čudo da ima mnogo ljudi sa mentalnim poremećajem, samo u Kragujevcu 18.500 ljudi.
Slično je i u drugim delovima zemlje sa geograskim poremećajem.
Kakva zemlja takvi i ljudi.
Dan mentalnog zdravlja, kod nas u Srbiji, dodje mu nešto kao Dan državnosti. Jer, ima li neko da nema mentalni problem.

 

Siguran sam da ste do sada ko zna koliko puta čitali tekstove o tome kako smo svi, koliko nas ima, depresivni, koliko se dnevno u Srbiji popije raznobojnih pilulica za smirenje a mora da ste negde na društvenim mrežama naleteli i na stare, dobre, mahom ruske recepte koji će vas za samo nekoliko dana potpuno promeniti, toliko da ćete na kraju ove rečenice zaboraviti o čemu sam počeo da vam pišem.

Tako je, ima nas raznih ali uglavnom smo depresivni.

Baš jutros gledam na svom pravu da znam sve razgovor na temu depresije. Sagovornik, doktorka, kažu vrlo stručna, medju nekoliko najboljih po tom pitanju. Priča se da je mnogima pomogla. Čak je i u onoj jako depresivnoj noći, kad je Sloba odlazio put Ševeningena, bila tu, u sobi pored njega, Mire, ćerke i Čede. Ali nikad nije o tome nešto preterano pričala što je sasvim u redu. Gde bi nam bio kraj kad bi doktori progovorili o svima nama i našim depresivnim noćima.

fotografija Ace Uroševića

Pita novinar, ona odgovara. Objašnjava šta je depresija, kako se manifestuje, šta ljudi obično rade kad su u depresiji, o čemu razmišljaju. Kaže da treba da prodje najmanje desetak i više dana (godine nisu važne) pa da za nekoga kažemo da je depresivan. Taj ili ta obično zapostavlja svoje redovne obaveze, izbegava kontakte sa ljudima, što kažu – povlači se u sebe, zaboravlja na druge ali i na sebe: ne drži mnogo do higijene, retko se, recimo, kupa i uopšte, ne drži baš mnogo do svog izgleda i mirisa.

A ja samo što sam izašao iz kupatila, čist, sredjen, doteran, koliko je to moguće u mom slučaju, dakle, slušam, gledam i mislim se sve je u redu sa mnom. Evo me, imam kafu, imam duvan, gledam teve, sad ću polako na posao. Neko nema ni to, što kažu u onoj pesmi.

Onda sam izašao na terasu, bacio pogled na gore, da vidim šta ću i kako ću da se obučem, kad da vidiš jada. Ono jutro skroz, onako kao što pišu po romanima, tmurno, a neka kiša ne da nije padala nego je nekako stajala u vazduhu.
„Gde ću sad po ovakvom vremenu!“, pomislim.
„Najbolje da se uvučeš unutra, guslaš po intrenetu, piješ kaficu, duvaniš, očas posla prodje dan.“, čujem sam sebe.
„Javi da ti nije dobro. Može i muzika da svira na radiju. Ionako nemaš ideju šta da pričaš u emisiji!“

U to eto ti doktorke, čujem pominje kako su za depresijiu tipične crne misli. I tu ti ja sebe uhvatim u depresiji!

Sa crnim mislima sam jako dobar. Mogu o tome da vam pišem do prekosutra. A možete i vi meni, verovatno.
Ima dana kad mi mozak krči od crnih misli.
Mi smo ljudi crnih misli. Ko zna koliko nijansi crne imaju naše misli. Kad se spoje krčanje creva i krčanje mozga onda nastaje simfonija crnih misli!

Gledam tako doktorku, došlo mi da pozovem telefonom televiziju, da se uključim u program i postavim pitanje: „Koliko su političke stranke u Srbiji pa i stranka čiji ste vi ugledni član doprinele porastu depresije kod gradjana? Koliko su moje crne misli posledica vašeg političkog delovanja?“

A onda mi padne na pamet šta će da mi kaže: „Ako se redovno kupate, družite sa ljudima, razmenjujete (crne) misli, radite nešto, vi niste depresivni! Možda ste samo zabrinuti, znate teško se živi. Što kaže naš narod, jedva se saatavlja kraj s krajem, ako se i sastavi nekad.“ I ne pozovem.

Već je bilo vreme da se krene, emisija samo što nije počela. Jebeš depresiju, mora se radi, mora se živi. Nekako se provučem kroz onaj mokar vazduh do studija, ispričam se sam sa sobom i odsviram nekolio lepih pesama. Milina živa, prava terapija.

Meni emisija uglavnom, moram da vam priznam, za to i služi. Dobro, ima ljudi slušaju, nasmeju se, jave se, pokupe neku nagradu, ali ja se meni ispričam sam sa sobom i posle sam miran. Tako je bilo i danas, počeo sam da pričam o depresiji ali brzo sam prešao na vesele teme. Na kraju sam i prigodno odlepio pa sam, uz erotsku muziku, zajedno sa Džejn Birkin kao specijalnim reporterom, probio tunel na Savincu. Pre roka, pre Mrkonjića, pre premijera koga sam kasnije u vestima video kako radi isto što i ja. I tamo je, na momente bilo erotike pa čak i šampajca.

Sve se može ako su ti misli pozitivne. Kad nemaš crne misli. Kad ti ne krči mozak. I creva.

Dapače i svakako dakako, oko pola tri, kad sam se vraćao, morao sam da skinem jaknu. Uhvatila me neka milina. Još sam sreo i komšiju Baneta, pa smo onako, lagano nogu pred nogu, razmenili uglavnom lepe crne misli po predivnom sunčanom danu.

I sve to u Srbiji gde nema dana bez bromazepama.

 

(Prvi put objavljeno 04.02.2016. „Kragujevačke“, nedeljne novine)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *