OVO NIKAD NIJE BILO OVAKO

Može biti da je neka prolećna alergija, još gore virus, zaraza, pandemija, najezda skakavaca koji su nam pojeli mozak, nije mi jasno pravo da vam kažem ali za ovoliko znam: sve osobe sa kojima sam bio u kontaktu u poslednjih desetak dana ponavljaju: „Ovo nikad nije bilo ovako!“

Na ulasku u taksi majstor mi kaže da stavim pojas bez obzira što sedam pozadi jer su „ovi“ počeli da naplaćuju kazne mušterijama. „Nikad nije bilo ovako!“, kaže. Vožnja je kratka, kikiriki je zovu, lagana, panoramska, milimo nekim malim ulicama, ali za svaki slučaj vezujem pojas. Što bih ja bio pametniji. Taksisti su mudri ljudi, mnogo sam naučio od njih!

Neki minut kasnije, knjigovodja me gleda, vrti glavom i kaže da “ovo” ništa ne valja! Znam da sam klasična pogibija, papirološki dobar a u životu dužan i ružan, ne mora ništa da mi priča, nisam zbog toga ni došao ali ona nastavlja: „Nisam još ovo videla. Svaki dan neko zatvara firmu. A tebi ne znam šta da kažem, ne znam šta da radiš.“ Mislim se što da se ističem, dokle da se pravim pametan, šta rade drugi to ću i ja. Ništa!

U kafiću, onako, mestimično do umereno. Nije da nema mesta al’ nije ni da je gužva a konobar mi uz kafu, čokoladicu, vodu i račun servira i nikad nije bilo ovako! „Nema tri kafića u čaršiji da rade kako treba, sve ostalo je propast!“, priča. Gledam okolo, svako guli piće što duže može, hatala gužva! Gulim i ja kafu dok se ne o’ladi.

Novine bolje i da ne gledaš, tek tamo nikad nije bilo ovako: Vlast nikad nije bila ovakva. Opozicija nikad ovakva, nikakva. Protesti nikad nisu bili ovakvi. Ova zemlja nikad nije bila ovakva.

 

 

Gde god da se okreneš nije bilo nikad ovako.

Pokušavam da shvatim zašto ovo nikad nije bilo ovako.

Zatupljen od kompjutera i televizije, nekako se setim da imam i knjige. Nekad sam čitao sa papira. Počnem da listam, gledam šta sam podvalčio nekad davno, kojim stranama sam pravio uši, šta mi je bilo važno, tražim. Možda negde piše – ovo je nekad bilo ovako.

Guglam tako na starinski način, opet šetam ćuprijom, prelazim mostove, ulazim u tvrdjave, pitam derviše, pitam šankere, zalazim medju stihove, tražim odgovore, bilo kakav znak pored puta, virim u baštu sljezove boje, pitam bronzanu stražu, gledam tudja pisma, sto godina unazad sam išao, ma jok, nema odgovora. Čudim se šta sam sve čitao, slaba vajda, nema ništa. Niko ne zna zašto ovo nikad nije bilo ovako.

Opet, razmišljam, bez obzira na sve, nema veze što nema u knjigama. Ima u životu! Ovo, ipak, nikad nije bilo ovako, nešto očigledno nije u redu.

Ako nema odgovora, ako nije u pitanju odgovor onda mora da je pitanje. Ne slažem se sa pitanjem, što kažu.

Može biti da je neka greška, tešim se, ljudi greše, nije prolećna alergija, virus, zaraza, nisu mi skakavci pojeli mozak, nego ne koristim mozak na pravi način.

I zato, ne pitaj zašto ovo nikad nije bilo ovako nego kad ovo nije bilo ovako!

Kad nam ovo nije bilo ovakvo?

Kad vlast nije bila ovakva?

Kad opozicija nije bila nikakva?

Kad ova zemlja nije bila ovakva!

Kad mi nismo bili ovakvi?

Ko je od nas bio bilo kakav, onakav a ne ovakav!

Uostalom, ako ćemo pošteno kad nam je pa nešto bilo onako!

Ima li neka vlast da nam je valjala?

Koja nam je to opozicija bila bolja!

Pogledajmo se, kad smo mi nama bili bolji!

Kad smo i da li smo bili hrabri, glasni, odvažni, ponosni.

Kad nismo kukali, tugovali, dugovali, ćutali uplašeni, posramljeni i bespomoćni.

Zaglavili smo samo tako. Onako ili ovako, ko zna kako, svejedno je, zarobili smo sebe u pogrešnoj rečenici – ovo nikad nije bilo ovako!

Uvek je ovo bilo ovako, samo mi nikad nismo bili ovo! Ovako!

 

Miroslav Miletić

Pokaži više

One Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Back to top button
Close