SITUACIJA JE CECA NANOGICA

Što bi rekao moj dobri andjeo Radovan, situacija (mi) je složena na patos.
Mislim na pare, jasno je valjda.
Ujutru, još ne stignem ni prvi srk kafe da uhvatim, a nekad ni da je skuvam, eto ga, svira mobilni. Ne piše ko je ali već znam sve te brojeve. Ljubazno – poslovni (uvek) ženski glas mi poželi dobro jutro, predstavi se imenom i bankom, pita da li sam to ja a onda me obavesti koliko sam dužan, koliko kasnim i da je vreme da uplatim ono što sam dužan.
I ja sam ljubazan, kažem, mada nisam siguran, da sam to ja, da znam zašto me zove, objasnim da se i ja bavim istim poslom kao i ona – podsećanjem, preklinjanjem, zapomaganjem da se pusti neki dinar, da činim (a zaista se trudim) sve što je u mojoj moći, kako bih mogao da platim svoje dugove.
Obično me krene tako neko jutro. Navale iz svih banaka, čitač vodomera zazvoni na vrata kao pozivari u rat, neki put nestane internet, na mobilnom se ugasi usluga pozivanja ostane samo primanje poziva. Ovi što seku struju se i ne penju do vrata. Osete te kad nemaš, kad si najtanji, odmah gase, da ne gube vreme.
Poštansko sanduče, priča je za sebe! Ima tih dana kad se sve nakupi: računi od banaka sa čijim sam predstavnicama upravo razgovarao, računi za telefon, struju, vodu, porez, onda ono objedinjeno što ne plaćamo već dugo, plus flajeri, katalozi… Kako li sve stane u njega, nije mi jasno!
Nisam pitao poštara, izbegavam ga mada se znamo, dobar čovek, tabana kroz kraj, raznosi, ni kriv ni dužan, uglavnom loše vesti. Najlošije su one preporučene, mora se potpišeš, ako je posao u pitanju i pečat da udariš.

 


Ćerka me više i ne zove, zna da nemam, snalazi se kako zna i ume, počela i da radi. I kad pričamo pita me za druge stvari. Sve nešto okolo – naokolo. Pazi me. Kad pomenem pare, ona kaže: „Ma, pusti to, nekako ćemo već da se snadjemo!“ Povukla na babu Ravijojlu koja je stalno govorila: „Ne brini sine, teći će reka gde je nekad tekla!“
I tako, sedim na obali isušene reke, zamišljen sam, Koeljo sam, al’ bez kinte sam.
Znam da se ne razlikujem mnogo od drugih. Znam da ima i gorih od mene. Ali znate kako kažu – svakom je njegova muka najveća. E, moja je još veća. Zato grozničavo, što bi rekli, tražim rešenje, razmišljanje kako da se povadim, kako da stanem ne na noge nego na kolena!
I setim se, po novinama pisalo, nema tome mnogo, da je nekima koji su osudjeni za teška krivična dela baš u vezi para, lopovima prostije rečeno, omogućeno da svoj dug oduže u kućnom pritvoru sa sve elektronskim nadzorom. To vam je ona nanogica, kojoj je najveću popularnost donela naša nacionale pjevačica, carica, kraljica, ime poznato širokim narodnijem kiparskim masama, pa se nešto mislim možda je to rešenje za moj slučaj. I vaš, što da ne!
Princip je prost: stave ti nanogicu – cecu, budeš u kućnom pritvoru, odrobijaš svoje i stvar je rešena. I pazite ovo: osudjeni na kućni pritvor u društvu popularne nanogice – cece ima pravo da u toku dana napusti stan na najviše dva sata, a u posebno odobrenim slučajevima i duže. Ja nisam toliko alav.
Spreman sam da sve svoje dugove (uključujući i nabavku i korišćenje nanogice – cece) odrobijam u kućnom pritvoru i to uz oštriji tretman: ne moram svaki dan da izlazim iz kuće. Dovoljno je tri puta nedeljno, ponedeljkom, sredom i petkom, dok još radim emisiju. To bi bilo fer i pošteno. To bi bilo dobro!
Evo, predlažem: država da uvede sitem objedinjenog elektronskog robijanja za sve gradjane Srbije koji su dužni. Dobiješ jedan račun, presudu – ponudu za sve dugove! Pa ko bi odeoleo takvoj ponudi! Presuda kakva se samo poželeti može!
I još više, još dalje, dapače, bolje od najboljeg: nanogica – ceca može na sebi da ima odštampan logo onoga kome si dužan! Ako je struja razlog elektronskog robijanja, nema problema, logo EPS-a! Banke bi jedva dočekale ovu besplatnu promotivnu aktivnost.
Dužan i ružan, upućujem krik očajnog, grešnog, sina: „Državo! Majko Srbijo! Ne pitaj šta tvoja dece mogu da učine za tebe. Zapitaj se, majko, šta ti možeš da učiniš za svoju decu.“
Ne treba nam decentralizacija, regionalizacija, digitalizacija.
Nama treba nanogizacija!
Spreman sam da iskoračim! Državo veži me! Majko, veži nas dužne!
Da ne pominjem, ništa manje važno, ako ne i najvažnije, Država bi, Majka bi u svakom trenutku znala gde se nalaze skoro sva njena deca!

Miroslav Miletić

Pokaži više

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Back to top button
Close