Uncategorized

SMRT NIJE FER

Smešno je to: tek kad sam u Domu omladine uzeo olovku da se upišem u knjigu žalosti shvatio sam šta znači – olovka piše srcem.

I napisao sam tri reči – smrt nije fer.

Ne znam koliko sam dostojan da otkucam jedno slovo a kamoli tekst o Borisu.

Znam dosta o njemu, ali sad kad nešto razmišljam čini mi se kao da ne znam ništa.

„Ja, u stvari, ne znam šta bih te pitao kad bi radili intervju!“, rekao sam mu nekoliko dana pred koncert na Ušću.

„Al’ zato znam ja šta bih pitao tebe!“, odgovorio je i prasnuo u smeh.

Proveo sam sa njim dane i noći a sad mi se nešto čini da sam mogao i više, da sam barem jednom ispao glup kad sam samo zastao, pozdravio se i produžio dalje umesto da sednem i uhvatim još malo zajedničkog vremena. Još jednu kafu, još jedno piće, jednu rečenicu, još jednu priču, malo smeha.

Mogao sam, na kraju krajeva, malo više taj glupi skajp da koristim, da ne čekam da on pozove mene, nego da ja pozovem njega. Da ga pitam, gledam, slušam i poslušam.

Mogao sam, nisam!

Bio sam zauzet, bilo je važnijih stvari: žurio sam gde me niko nije čekao, stizao sam gde nisam morao, radio sam nepotrebno, …

fotografija Nebojše Rausa

Možda nisam dostojan ni slova o Borisu.

Drugi su ga poznavali bolje, stari prijatelji, oni sa kojima je odrastao, sa kojima je godinama svirao, putovao, delio poslednju kintu, zadnji dim, zbog kojih je i odlazio i vraćao se u grad.

Ja o tome ne znam ništa. Ili gotovo ništa što bih vam rekao.

Stigao sam kasnije.

Prešao sam dugačak put: od klinca koji je otvorenih usta, čekajući autogram, gledao u dugokosog, bradatog momka iznad sebe do čoveka koji za kafanskim ili kuhinjskim stolom gleda u prijatelja pored sebe.

Za mene je to dovoljno. Dostojno života.

Da li je dostojno barem nekoliko redova o Borisu! Evo me kako lupam u ova slova, kako lupam o glavu danima oko toga.

Možda i vi to radite. Jer, vaša priča o Borisu mora da je slična mojoj. Video sam vas kako sedite sa Borisom, pričate, okrećete ture, smejete se. Gledao sam vas u Balkanu, Staroj Srbiji, Domu omladine…

Družili ste se, sedeli za istim stolom, pričali, upadali jedan drugom u reč, nadvikivali, raspravljali se.

Bili ste isti.

Imao je ruke kao i svi mi. Ruke koje su pričale koliko toga teškog su prošle u životu. Ruke koje su znale šta je muka i kako se nosi sa njom.

Boris nas je pustio mnogo blizu!

Taman toliko da nas zagrli, da bolje vidimo njegov osmeh i sjaj u očima koji su govorili kako je život ipak lep.

Bio je strpljiv!

Mi smo bili možda bezobrazni, nevaspitani, možda nikad nismo naučili „kako se ponaša u društvu“, dugo nam je trebalo da postanemo svesni ko je u stvari taj čovek, tu pored nas.

Boris roker, rok zvezda, rokenrola.

Dobro je znao je kako se nosi taj nebeski poklon. Imao je ritam, hodao je krupnim, sigurnim, koracima, u kožnoj jakni, sa cvikerima, vozio je besna kola…

Video je što mi nikada nećemo: video je nas jer je stajao iznad nas toliko puta.

Boris je bio sve ono što mi nikada nećemo biti.

Sad je to svima jasno.

Smrt je kulovka.

Doći će po svakog od nas, kad joj se bude htelo, ali će pre toga uzeti najboljeg, onoga koji ima najviše života u sebi, koji zna koliko život vredi i koliko se za njega treba mučiti. Oteće nam onoga koji ima najsjanije oči, naglasniji smeh. Uradiće to tek onako, došlo joj, može joj se, samo da bi ovom gradu i zemlji, pokazala koliko su sitni, nevažni, koliko nisu zaslužili onoga koga su imali.

Smrt je pokvarena.

Ostaviće, samo ona zna koliko, nas koji nismo čak ni senke, koji odavno ne znamo kako i čemu se glasno i hrabro smeje, nas čije su oči odavno ugašene, nas koji smo zaboravili kako se i zašta živi. Uradiće to samo da bi nam pokazala da je, ovakvi kakvi jesmo, jadni i bezvoljni, još nismo vredni.

Smrt nije fer.

Za toliko, za ove tri reči, valjda sam dostojan, moj Borise.

(„Kragujevačke“, nedeljne novine, 03.09.2015)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *