5 godina emisije Kako Ti kažeš

Pre pet godina Dragana i ja smo napravili prvu radio emisju Kako ti kažeš. Ne znam koliko ih je bilo do danas, koga zanima neka računa –  svakog petka, pet godina, pa puta broj nedelja… Uostalom to i nije važno.

Ono što je važno i zbog čega je emisija i nastala je podrška, pomoć u nevolji. Dobro, u našem slučaju dodajte i ljubav a posle toliko godina zajedničkog života to vam je i više od ljubavi, ne znam kako da nazovem tu vrstu odnosa… više od ljubavi, recimo neka vrsta posebnog prijateljstva.

Da skratim, Dragana, moj najbolji prijatelj u životu, bila je u to vreme u teškoj nevolji. Ostala je bez posla a to vam je za nju kao smrtna kazna. Ta kad ne radi kao da je nema. Naravno da je tražila posao, bilo šta, radila je ona inače svašta u životu: prala prozore po komšijskim kućama, čistila stanove, radila na stovarištu gradjevniskog materija, glumila nekoliko sezona u  pozorištu, bila na televiziji… svaki posao je dobar ali ovog puta ama baš ništa.

I tako su prolazili dani, meseci, proleće, leto, jesen… a ja sam gledao kako moja supruga, ljubav, moj prijatelj, polako kopni, nestaje, koliko god se trudila da izmišlja šta će da radi. I mislio se kako da joj pomognem.

U to vreme bio sam već u 19. sezoni svoje emisije Iz glave. Plus dve godine skoro svakog meseca u Teatru sa Operetsko kabaretskim oratorijumom, probe sa bendom u podrumu Doma omladine… radio sam nešto što me tada a i danas ispunjavalo radošću. Jer, nema ništa lepše nego da radite ono što volite.

Meni je bilo dobro. Dragani je bilo loše.

Ne znam kad sam se setio ali znam zašto sam se setio kako da joj pomognem.

Kao što sam svoju emisiju izveo na scenu Teatra, dao joj novu formu, sebi osvežio 19 godina iste radijske tok šou forme, tako mi je jednog dana palo na pamet da bi bilo dobro da napravim emisiju sa Draganom koja će se zvati Kako ti kažeš, nešto kao porodični radio magazin. “Nešto kao” jer to ne bi bilo obično radio emisija, nego emisiju u kojoj bi se znalo ko priča a ko sluša.

Hteo sam i  na kraju dobio od Dragane emisiju u kojoj će neko najzad posle 19 godina pričanja iz glave da mi zatvori usta, da sedim i uglavnom slušam, da kažem nešto kad mi dozvoli ili kad me i ako me pita. A priznaćete, nema bolje osobe za tako nešto od rodjene supruge, vaše ljubavi, vašeg prijatelja.

Neko će možda reći da se radi o sebičluku da sam više mislio na sebe nego na nju ali nije tako. Ja i ne znam ništa drugo da radim. To je jedino što sam mogao da joj ponudim – radio emisiju. Da sam pekar mesili bi zajedno pecivo, da sam stolar, moler, automehaičar… ai nisam. Ovo radim 40 godina… i to je bilo jedino što sam mogao da joj ponudim da radi. Da joj pomognem. I ona meni. Jer, sad da kad malo bolje razmislim, Dragana je pomogla meni pre pet godina.

Tako je stvarno i bilo. Već u prvoj emisji – tad smo bili na Radiju 9 – sasvim slučajno došli smo do tzv. definicije emisije. Na svu sreću taj deo ostao je sačuvan. Pogledajte ovaj kratki video zapis.

U početku Dragana se opirala. Nije verovala da može. Ali znao sam – toliko smo dugo zajedno – da će sve to da bude kako treba. Na kraju krajeva za razliku od mene koji sam priučen, ona ima crno na belo da je novinar. Završila tu školu.

I eto ti nje posle par nedelja sa planom emisije, sa sinopsisom – nešto što nisam video decenijama, što sam radio kad sam tek počinjao – eto ti nje sa temama i uputstvima kako da ide priča što se, pretpostavljate, sudara sa mojim osovnim konceptom – iz glave, spontano, pa kako ispadne.

A šta da vam kažem prijatelji moji, kao što se čovek u braku nauči stvarima koje nije ni sanjao, tako i ovde – kako god da ga okreneš, koliko god se ja opirao, pa čak i u programu odlazio u druge “rukavce”, nabacivao druge teme, uvek ispadne na kraju kako Dragana kaže.

Čudno, ali sad dok ovo pišem mislim da je emisija i jedino oko čega se svadjamo. Ali nije to svadja kao što običo biva u braku – kad ćeš ovo, kad ćeš ono, evo sad ću, baci djubre i te fore. Ovo je nekad ispadne baš ozbiljna rasprava. Ubedjivanje. Ja sam uvek kriv, ubedjen, to valjda ne moram da vam pišem.

Dragan je ta koja je u emisiju uvela pozitivnu stranu života, „lepe priče“, dobre ljude. Zahvaljujući tome kasnije smo u Teatru radili na kraju godine specijalno izdanje emisije – Najbolje iz Kragujevca. Izvodili smo na scenu (kao i u emisiji) one koji su najbolji a koji su ostali ipak nekako ispod radara. Bilo je dobro.

Ali nije da nije, nije da se hvalim, ume Dragana i da ga oplete po politici, po lošim stranama života. Ali za razliku od mene koji obično kažem – šta da se radi tako je kako je, i najčešće odem u ironiju, okrenem smeh, ona udari pravo u glavu i kaže šta je rešenje. I slušaoci je vole. Emisija je čak i slušanija od moje moje rodjene emisije Iz glave. Ko mi je kriv – negde na početku sam slutio,  znao sam da će tako da bude.

Rekoh vam na početku, ljubav te ne pita. I tako emisija Kako ti kažeš je dogurala do svoje pete godine. Nismo se tome nadali, nismo ništa planirali, išli smo ruku pod ruku i eto dokle smo stigli. Sve počinje od prijateljstva, podrške, iz ljubavi i tu se ujedno i završava. Veoma jednostvan krug ma koliko to bila svaršena geometrijska figura.

I vaša podrška nam je važna. Dok radimo video strim, svaki lajk, svaki komentar, svaki mejl, telefonski poziv je važan.

Važna nam je vaša pomoć, vaša podrška. Sa vama lakše možemo da nastavimo dalje u ova zla vremena.

Zato je i svaka donacija dobrodošla. Pa ako ste u prilici, ako možete  – koliko god da možete – #PodržiKakoTIkažeš   #PodržiIzGlave  – klikni i doniraj.

Miroslav Miletić