A REKLI STE KONKURS I BLEJA
Svojevremeno sam, gledajući sa ove istorijske distance, naivno, kao malo dete, napisao pa čak i uz odgovarajuću fotografiju ovce odštampao rečenicu nejasnog i sumnjivog porekla: Bolje užasan kraj nego užas bez kraja.
Bilo je to davno, nešto u vezi medija, tačnije rečeno jednog radio programa u drugoj boji, da se ne vraćam sad u bogatu i tragičnu prošlost, pogotovu što mi je danas, posle svega što sam preturio iz, iza i preko glave, jasno da kraja nema. Priči nikad kraja. To bi vam bila priča.
Jasno vam je, valjda, zašto se ova priča zove užas.
I, odmah da vam kažem, hvala na pitanju, dobro joj ide.
Evo, gledam je pre neki dan, bolja nego u najboljim danima. Predstavnici kragujevačkih medija, ne pobogu svi, naravno, (pro)našli se i popričali, tražeći, da citiram „odgovor na pitanje da li će i kada tačno biti raspisan konkurs za sufinansiranje projekata u oblasti javnog informisanja.“
Nisam bio nazočan, kak bi se to dalo reći, ali ako je po onome što sam uspeo da pročitam i vidim na (uznemirujućim) video snimcima zaista šteta. Pitanje koje su pojedini (kako se to sad politički (ne)korektno kaže) novinari postavile zaista je važno.
Odgovor je još važniji.
Ali valjda znate kako kaže stara atomska pesma: “Odgovora nije bilo…“
Zakon o javnom informisanju, koji kao i svaki drugi zakon u ovoj zemlji malo znači, jasno je propisao, u našem užasnom slučaju, obavezu gradske vlasti u Kragujevcu da raspiše konkurs za sufinansiranje projekata u oblasti javnog informisanja. Nadležni nisu ispunili svoju obavezu, otežu sa raspisivanjem konkursa, uz različite izgovore već više od PET godina. (pim.aut. ovo je promena u tekstu od pre tri godine – dakle umesto “dve godine” sad, 2020. godine je “pet godina”)
Da budem precizniji: Kragujevac nije sproveo konkurs za sufinansiranje medija u prošloj i ovoj godini. (preonoj, onoj i ovoj – druga promena, prim. aut)
Biću još jasniji. Kragujevac je jedini grad u Srbiji koji nije odvojio ni banku za medije. Kragujevac, u svemu prvi.
Prosto rečeno u Kragujevcu vlast krši zakon.
Zato nema odgovora na pitanje koje postavljaju radoznali i ljubopitljivi (ne, pobogu, svi) novinari grada Kragujevca. I nikom ništa. Mislim, naravno, na medije, nikom ništa od para. Ne svima, ne, pobogu, svima.
Svako ima svoje objašnjenje za užasni slučaj nefinasiranja medija u Kragujevcu. Jedni kažu da prvi konkurs koji je raspisan nije valjao, drugi kažu da je valjao, da bolji ne bi valjao, ovi prvi odbijaju da učestvuju, drugi posle neće ponovo da ga raspišu, a sad, koliko čujem, hoće ali tek za sedam dana, i to više puta po sedam dana, ili kako bi pošteni prevaranti u privatnom sektoru rekli: „Brate, evo završavamo do kraja nedelje, ništa ne brini.” Sada više uopšte ne odgovaraju. (treća promena – prim.aut.)
Kraj je još jedne nedelje, para nema a nema mnogo ni do kraja roka od sedam dana koji je dat gardskoj vlasti da odgovori na postavljeno pitanje: da li će i kad će pare? Ako ne bude bilo odgovora kragujevački novinari, ne svi, ne, pobogu, o svom užasu obavestiće domaće i medjunarodne institucije i organizacije, da citiram za svaki slučaj, „koje se bave zaštitom medijskih i gradjanskih prava“.
E da ima bar još neki grad koji nije ispunio svoju zakosku obavezu, da Kragujevac nije jedini užasni slučaj, pa da gradska vlast i ne brine. Znate i sami, što je pojava kršenja zakona masovnija to je manja verovatnoća da će bilo ko reagovati. Ali ovako, možda i pukne bruka, samo tako.
Za toliko i ova gradska vlast zna. Samo im tako nešto (ne) treba u ovom istorijskom trenutku kada je u toku postizborna kombinatorika, kad se još uvek ne zna sa ko su, gde su i šta su svi oni zajedno kao izabrana lica, kad su u (tehničkom) vakumu, ni na vlasti, ni na zemlji, kad još ništa ne javljaju iz centrale. A svi telefoni dostupni! U stvari, duboko sam ubedjen, osećam to čitavim svojim bićem, nije njima čak ni toliko što će možda da pukne domaća ili medjunarodna bruka.
Mnogo veća muka je što niko od njih ne zna kako će, u sred pisanja ekspozea, na sav ovaj idiotski užas da reaguje, ako slučajno vidi ili čuje, premijer (sada predsednik, druga izmena u odnosu na prvobitni tekst) Alekasandar Vučić. Jer taj vam posebnu pažnju obraća na medije i možda sve ovo baš tako nazove: idiotski užas. To mu je, izgleda, postala kao neka uzrečica.
Sve srećne vlasti liče jedna na drugu, svaka nesrećna vlast, nesrećna je na svoj način. Kragujevačka gradska vlast, nesrećna u svojoj sreći, umesto da uvek ima na pameti da neće zauvek biti vlast, kao što nisu zauvek bili ni opozicija, jednostavno se raspametila.
Vlast u Kragujevcu zaboravila je na medije, na javni interes, u krajnjem slučaju na gradjane, svesno ili nesvesno, ništa ne menja. Zaboravila je da mediji, pogotovu danas kada je prosečni gradjanin medij i to na nekoliko naloga ili profila, uvek pobedjuju.
Jeste, tačno je, cena slobode govora užasno je skupa u Srbiji. Ali uvek, budite sigurni u to, uvek će naći neko ko je spreman da tu cenu plati.
Jer, nije sve u parama. Ne svima, pobogu, ne svima.
Miroslav Miletić
( 19.05.2016. godine a može i 17.05.2017. godine a možda i 30.01.2020. godine a verovatno i #dogodine)
