Angelina, moja majka

Danas sam sreo burazera. Sasvim slučajno. Izašao sam iz bašte kafića gde, ko zna zbog čega, veza nije nije dobra, stao desetak metara dalje i pričao a Zoća je bukvalno naleteo na mene. Išao do prodavnice po panju.
Posle je svratio pa smo seli. Nije hteo ništa da popije. Popušo je dve cigare, one motane. Pričali smo bezvezne stvari. Nije mi rekao ono što je hteo da kaže, to mi je jasno tek sad, desetak sati kasnije. Dragana ga je u stvari provalila. I malopre mi rekla: na današnji dan vam je umrla majka.

Moja majka, Angelina, umrla je jednog utorka, kao što su nekog utorka umrli ili sahranjeni svi moji dragi ljudi. Draganini i moji roditelji, naši prijatelji… Utorak je zajeban dan u mom životu.
Umrla je zato što je tako htela. Predala se posle ćaletove smrti i jednostavno čekala svoj dan, svoj utorak. Pričali smo, ubedjivao sam je, dizao, zvao, pominjao čak i dve unuke, ništa nije vredelo. Njene oči (oči moje starije ćerke) oči koje nikad nisam uspeo da slažem, samo su se ugasile, izgubile sjaj. Video sam to jasno.
Angelina, moja majka, bila je tvrdoglava. Znala je sve bolje od mene. Svadjali smo se stalno. Oko najglupljih svari. To sam shvatio tek kasnije, kad je više nije bilo. Milsim da je to bilo jednom, kad su bile materice.
Da je živa Angelina, moja majka, da su materice, da je bilo koji dan,  otišao bih do nje, zagrlio je i poljubio. Prećutao bih, progutao sve, prešao preko svega, sada tako nevažnog i besmislenog, oko čega smo se inače kačili. Taj zagrljaj, taj poljubac, sad kad je kasno shvatam, to je ono što, svestan besmislenosti, tražim.
Čudno je, ali tako je, tada sam ukapirao i da ne mogu da se setim šta mi je majka davala za materice. Izgleda da nisam sačuvao baš ništa vezano za taj dan. A znam da je bilo čvorova, da sam svake godine dobijao poklon. Recimo, od slobode da radim ono što mislim i kako mislim, do neke kinte za grad.
Sve se mislim da burazer čuva nešto. Sigurno. Ali nikad mi nije pričao. On ne priča mnogo.
I evo, posle još jednog  ludog dana u, ovoj praznoj sobi, dok na teveu drobe uobičajene gluposti, vidim svoju majku. Sedi do mene, opet na ćošku troseda, kao da se sprema da ustane. I ćale je tu, gleda u teve, smeška se, verujući da bi sve to tamo sredio za pet minuta, kad bi se on pitao.
Angelina puši cigaru i ćuti.
Gleda preko mog ramena šta pišem.
Ništa ne priča. Nema uobičajenog zvocanja. Samo ćuti.
Ali nisam ni ja od juče. Znam ja čiji sam sin. Ćutim i ja. Ne pričam joj ništa.
I tako, večeras moja majka i ja ćutimo.
I razgovaramo. Vezani.
Ćale nas gleda i pita se šta li nam je.
Pozvaću burazera mada garant neće da se javi. Radi na pumpi, u gužvi je. Ali videće propušten poziv. Kao što ja sad vidim današnji propušteni razgovor. I znaće zašto sam ga zvao.

Miroslav Miletić (01.07.2019.)

#PodržiIzGlave – svaka donacija je više nego dobrodošla, klikni i doniraj ako si u mogućnosti