Bez inata nema BAŠTeAtra

Izgleda šašavo, ali neki put o izdvajanju gradskih para za kulturne programe ili, kako se to kaže zvanično kaže, o finansiranju ili sufinansiranju projekata, programa i manifestacija u kulturi iz budžeta grada Kragujevca, možete mnogo da saznate i na fejsbuku. Dobar primer za ovo je ovogodišnji konkurs i sredstva koje je dobio BAŠTeAtar.
Priča ili neka vrsta otvorenog pisma javnosti je kratka i jasna, a ispričao je, bolje rečeno, napisao je i objavio na svojoj fejsbuk strani Đorđe Đoković, direktor festivala.
Pre nego što pročitate te redove mala napomena – ako izbacite ime ovog festivala i novac koji je dodeljen, a ubacite naziv nekog drugog programa u oblasti kulture i neku drugu cifru, dobićete opštu priču o hroničnom nedostatku para koje izdvaja grad za programe u oblasti kulture. Verovatno i za neke druge projekte, manifestacije, jubileje… para jednostavno nikad dovoljno.

Šta je, dakle, napisao na fejsu Đoković obavešatajući nas o finansiranju ovogodišnjeg BAŠTeAtara?
„Iako nas je grad darivao sredstvima koja se daju nekome kada želiš da ga poniziš, dajući mu daleko od dovoljnog, ali sa izgovorom da su oni dali koliko su mogli mi ćemo festival koncipirati shodno sredstvima i održati ga“, počeo je Đoković dosta gorko i odmah napisao da ove godine imaju skoro duplo manje sredstava nego što su imali za, recimo, prvi festival. Zdrava logika govori da će iznos sredstava rasti iz godine u godine kako raste i program, ali (već smo navikli) ovde je logici davno rečeno laku noć.
„Imamo skoro duplo manje sredstava nego što bi minimalno trebalo da imamo zagarantovano kao program u oblasti kulture, koji je dobio status manifestacije od značaja za grad, pre svega zbog svoje jedinstvenosti u regionu.“, piše Đoković i odmah koristi priliku da se obrati budućim učesnicima festivala: „Dragi prijatelji, prijavite svoje prestave na festival, ali nam izađite u susret sa cenama, pa ćemo ga na mišiće napraviti, a u kakvom će obliku on biti koncipiran i koje će predstave biti izvedene na njemu, odlučiće selektor i umetnički direktor festivala, prof. dr Aleksandar Đinđić.“
Nekadašnji direktor Doma omladine, čovek koji je nastavio rad škole glume Slavice Urošević, jedan od osnivača festivala, ali i glumac, Đoković je u (večnoj) dilemi kada je u pitanju odnos umetnika i vlasti: „Ono što me muči trenutno je da li me gradonačelnik toliko mrzi ili stvarno nemaju para, pa su nam udelili 560.000 dinara za ceo festival. Umesto da festival raste i prateći program bude sve bogatiji moraćemo da budemo skromni u svemu. Ovoliko novca je jedva dovoljno za dovesti pet predstava, a ostali troškovi su barem još toliki. Prošle godine smo imali isti problem, pa je izguran sa slabim pratećim programom.“
A Đoković bi baš to voleo – dobre prateće programe. „Voleo bih da se i ove godine tokom festivala napravi javno čitanje neke nove drame, voleo bih i ove godine imamo DJ-eve svake večeri nakon okruglih stolova, voleo bih da i ove godine imamo promociju neke knjige, izložbu, voleo bih mnogo toga, pa i vas, dragi prijatelji iz ovih sfera, molim da budete skromni sa honorarima, ipak će ovaj – čitaj ovi – otići, a festival će nam ostati“, završio je svoj status na fejsbuku Đoković ostajući između želja i mogućnosti.
Život, naravno, nije fejsbuk i Đoković je svetan toga. Na moje pitanje o odnosu prema vlasti, razočaranju i ogorčenosti koja je opšti utisak njegovog posta na fejsu on kaže: „Ono što nikada ne bismo smeli da dozvolimo, to je da lične nesuglasice utiču na to koliko će neka manifestacija, pa i ne bila proglašena manifestacijom od značaja za grad, dobiti sredstava ili gde će se održavati.”
Iako je i sam bio član komisije koja dodeljuje sredstva na konkursu, dakle, iako vrlo dobro poznaje tehnologiju, praksu rada komisije i način dodeljivanja sredstava, Đoković je i dalje u čudu: “Nikad mi to nije bilo jasno. Nikada mi nije bilo jasno ni kad sam sa drugima odlučivao o davanju a ni sad kada tražimo. To je klasično cenkanje iako se zaista zna šta koliko košta, kolika je cena neke predstave. Umesto toga imate nešto što liči na pijacu. A možda je i gore od pijace.”
Podsećam ga da su ipak dobili sredstva i da na kraju krajeva niko nije zadovoljan, pa čak ni oni koji su dobili i desetak puta više novca. “U ovom gradu autokratija vlada očigledno, te nepodobnima grad ne pomaže dovoljno. Kao da ne shvataju da to nije to pomoć našoj manifestaciji. To je zapravo pomoć isključivo njemu samom – gradu. Jer najviše koristi od svega ovoga ima BAŠgrad a ne BAŠTeAtar “, naglašava Đoković.
“Festival bi trebalo da dobije barem dva – tri miliona da bi mogao da raste, a inače festivali koštaju i mnogo više, dok se novac baca na razne gluposti. Zato, zbog malog budžeta nećemo moći da dovedemo neke predstave koje bismo želeli ali sam siguran da ćemo i ove godine savršeno koncipirati festival.”
Ovde, kao i mnogo puta ranije u sličnim pričama, i u razgovoru sa Đokovićem dolazimo do entuzijazma i inata bez kojih izgleda nema ništa ako želite da se bavite kulturom. “BAŠTeAtar je za peto, jubilarno izdanje dobio svega 560.000 dinara, slično kao i prošli put kad smo se odrekli pratećeg programa. Ove godine to nećemo uraditi. Ideja nam je da ga sa novcem koji imamo napravimo najbolje moguće izdanje BAŠTeAra. Dakle, pravimo ga na mišiće, ali i na obraz, što ne bih radio da ne mislim da je jako bitno da festival opstane.”
Đoković kaže da festival ne može da zamisli bez volontera. “Dosta klinaca koji su bili u Dramskom studiju dok ga je vodila Slaja ili ja i klinci koji su sada kod Aleksandra Petkovića, diplomiranog glumca i nekadašnjeg člana u Dramskom studiju će i ove godine volontirati na festivalu. Bez njih ne bi bilo moguće održati ga.”
BAŠTeAr je, po rečima mog sagovornika, jedini festival u regionu koji se bavi profesionalnim trupama, jedini koji selektuje isključivo predstave nastale u nezavisnoj produkciji. Uz ovo, festival je važan i po svojim višesatnim okruglim stolovima. “Tu se govori o temama koje su začete tokom predstave. Festival je dosta interaktivan, urban i avangardan. Od samog osnivanja festivala, preko osnivanja novog pozorišta – “ Savremeno pozorište Kragujevaac” ideja nam je bila da što više umešamo publiku. Da menjamo ambijente što više i da publiku, kako psihički, tako i fizički, izmeštamo po raznim lokacijama u gradu, kojih je puno i koje su dosta atraktivne, a koje na žalost propadaju.”
Kada je reč o pratećim programima, Đoković kaže da su pre dve godine otvorili i zatvorili festival revijalnim igranjima predstava Savremenog pozorišta. “Ove godine nam je cilj da ga otvorimo premijernim igranjem predstave Miloša Pantića i Aleksandra Petkovića, koju će raditi na temu “Zoološke priče” Edvarda Olbija. Jako interesantan deo je javno čitanje neke neizvedene drame i afirmacija mladih pisaca, glumaca ili reditelja. A javno čitana drama Filipa Grujića, “Tamo gde pevaju” sada je postala, verujem, velika predstava, kojom je, diplomirao naš nekadašnji član Đorđe Nešović, inače proglašen najboljim studentom čitavog FDU-a.”
Tako će ovog puta biti održana promocija romana Aleksandra Bećića, ali i projekcija filma „Čvorovi, dokumentarni film o duhu jedne scene“, koji je posvećen a i inspirisan, likom i delom Slavice Slaje Urošević.
Ovogodišnje javno čitanje će režirati Vojin Vasović, (predsednik ovogodišnjeg žirija, u čijem sastavu su i Isidora Stanišić, prošlogodišnja pobednica i Darija Nešić, glumica), po drami Marije Pejin. “Učestvovaće glumci volonteri, profesionalci, kojima Dom nije matična kuća, ali je druga kuća i ono što od njih očekujem je istina. Istina je nešto što očekujem od ovog festivala jer se mnogo laži uvuklo u pozorište”, kaže Đoković i dodaje: “Želim da vidim istinu u predstavama jer predstave koje dolaze na ovaj festival nisu uslovljene brojnim preprekama na koje nailaze institucije spremajući performanse.”
Đoković je i pored svega optimista, čovek prepun planova. “Već nakon prvog BAŠTeAtra bila je uočljiva ogromna energija umetnika koji stvaraju isključivo iz ljubavi, a ne zbog materijalne dobti, kao i energija koja je preneta na publiku tokom festivala, pa smo se zapitali zašto da na ovakve predstave čekamo godinu dana. Zašto se takvim pozorištem ne bismo bavili tokom cele godine, posebno kada je očigledno da postoji interesovanje među publikom za ovakvom vrstom pozorišta? Tako smo došli na ideju da osnujemo novo pozorište i ove godine zbog njega BAŠTeAtar ima predstavu više, a “Savremeno pozorište Kragujevac” prliku da prikaže svrhu svoga postojanja, svoju težnju za bavljenjem savremenom dramom ili savremenim čitanjem drama.”
On kaže da “razvojnim putem ovog pozorišta sve više dokazujemo da je ono neophodno našem gradu isto onoliko koliko i ovaj festival čitavom regionu.” Do sada su imali tri premijere, a ideja je da svake godine na festivalu odigraju i revijalno jednu predstavu Savremenog pozorišta. “Ideja je da izađemo sa klasične scene, pobegnemo od nje i od samog početka nas je najviše zanimalo ambijentalno pozorište, ne samo zbog atrakcije koju nudi već, pre svega, zbog želje da animiramo mlade da dolaze u pozorište tako što ćemo i pozorište dovoditi njima. Da im pokažemo da pozorište ima razne forme i da ne podrazumeva isključivo dvočasovno pasivno sedenje u pozorišnim salama, već da se ono može desiti svuda i da može biti itekako interaktivno.”
Đoković kaže da festivalom i pozorištem želi da ljudima približi pozorišnu umetnost kroz način koji je njima, kao predstavnicima modernog doba, interesantniji i razumljiviji. “Važno je izbrisati tu granicu između života i umetnosti, a ovakav odnos prema prostoru i način njegovog korišćenja razara pozorišnu iluziju, jer se samim tim što izvođači i publika nisu podeljeni rampom, nego se nalaze u istom prostoru, stvara mogućnost interakcije između njih. Scenski prostor postaje elastičan, a samim tim i veoma dinamičan i direktno budi radoznalost i održava koncentraciju gledalaca.”
To je onda baš teatar iliti BAŠTeAtar.

Miroslav Miletić

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta “Medijsko sklonište Kragujevac – Lokalni mediji u službi zajednice” koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD već isključivo autora.