Bolje sreća nego nesreća
Ne mora uvek da bude da neko “radi za Vučića” ili da je neka služba. Treba uvek ostaviti mogućnost da je neko samo glup ili još veću mogućnost da je neznalica.
Naš – kao društva – problem nisu toliko neznalice jer dosta toga se da naučiti kao ni oni, da ih nazovem, iskreno glupi. Naš najveći problem su pokvareni. A oni su po pravilu gotovo uvek spoj gluposti i neznanja.
Pokvrenost je jedini način da takvi kakvi jesu opstanu.
Niko ne zna sve i nema tog koji nije barem jednom ispao glup. Ali lepota (možda čak i smisao, šta znam) života je što ti, gotovo uvek, čak i kad možda nisi zaslužio, pruži priliku pa možeš da naučiš ili da se opametiš.
I dobri ljudi tako rade. Tako žive. Pokvareni rade i žive drugačije.
Pokvareni ljudi postoje na račun tuđe štete. To je njihov izbor. Tuđa nesreća je za pokvarene uslov opstanka. To ih hrani. Od toga žive.
Pokvaren nikad nije srećan. Može da bude zadovoljan ali ne i srećan. Nikad nisam video pokvarenog nasmejanog.
Što su veće nesreće koje izazivaju to pokvareni žive bolje.
I često se čini da je nesreća dobrog čoveka plod neke posebno zle, naopake inteligencije, genijalnog zla, a nije. To je samo pokvareno, iza svake misli, tako nešto – što drugoga uništava – dobar čovek ne radi..
Daleko od toga da je dobrom čoveku pokvarenost nepoznata. Većina zna kako se živi i radi “na kvarno”, kako napraviti što veću štetu za sopstvenu korist, većina zna, ako se potrudi, kako nekome da upropasti život, učini ga nesrećnim. Jer, većina je to doživela. Pa, i pored takvog znanja, dobri ljudi to ne rade.
Jer život ne bi trebalo da bude nesreća. Život je sreća.
Dugo već živimo u društvu koje nameće nesreću kao podrazumevano stanje: život je težak. Sreće nema.
I kad pogledam oko sebe uglavnom vidim nesreću. Čak i među srećnima je vidim. To je vrhunska pokvarenost. Đavolska prevara pokvarenosti.
I to je (naša) najveća opasnost.
I kad u sistemu kojim vlada pokvareni čovek radiš dobro, činiš dobro, nisi glup kao što te predstavljaju. Dobar čovek je u svetu pokvarenih hrabar čovek, sreća je hrabrost a smeh kvar sistema pokvarenosti.
Tako i nesreća nije večna, nije sudbina dobrog čoveka. Nesreća nije naša sudbina kao što pokvareni nameću.
I ne živi se lakše ako smo svi jednaki u nesreći, ako je sreća proglašena za sramotu. Sreća nije nagrada od pokvarenog, kratkotrajni predah od nesreće. Sreća je smisao, osnov života dobrih ljudi.
Umesto gluposti i neznanja, pokvarenosti, sigurne, zajedničke i tako tople nesreće (linija manjeg otpora, horskog solidarnog kukanja, straha svih od svakog) umesto komfornog života žrtve, umesto kaveza, biram sreću.
Biram nesigurnu sreću.
Ja sam dobar čovek. Ne želim nikom zlo.
Evo me samo povlačim liniju za onog pokvarenog koji bi da me učini nesrećnim. Evo me samo preuzimam odgovornost za svoj mir i sreću. Evo me samo da udahnem punim plućima, da #budedobro.
Evo me hrabrog.
Miroslav Miletić
