ĆALETOVE PALAČINKE
Da su živi naši roditelji ovo bi bili lepi dani.
Ganinoj kevi bi bio rodjendan, a mojim roditeljima godišnjica braka.
Ravijojla, Ganina majka bi spremila neku lepu hranu, onako bogato, sve redno, što se kaže, od predjela, preko supe, supinog mesa, do nekog jela od mesa, spanaća, salata, pita i kolača. Bilo bi nas, zajedno sa mojim bratom i našom decom mnogo ali nekako bi stali za jedan sto.
Sutradan bi otišli kod mojih roditelja, sve ponovili a posle ručka se prebacili u sobu i kafenisali.
Ali naši roditelji nisu živi. Dugo već.
Ravijojla, moja druga majka, ona koju sam zvao keva a ona mene sine, otišla je prva. Zahvalan sam Bogu na svakom danu koji sam proveo sa njom. Naučila me je mnogim stvarima, pogotovu kad je hrana u pitanju, naterala da nikad ne izadjem iz kuće bez doručka. Govorila mi je da ne brinem mnogo i stalno ponavljala: „Ne brini sine, tećiće reka gde je nekad tekla!“. Dan danas, (znam da je to naivno) verujem u njene reči i ponavljam ih svojim ćerkama kad god im je loše. Valjda mi veruju.
Posle keve otišao je ćale. Taj čovek koji nikad nije mnogo govorio, koji je po odlasku u penziju, sedeo za stolom u trpezariji i kroz prozor gledao na raskrsnicu kod hale „Jezero“. Gledao je a izgledalo je da ga ništa ne interesuje. Toplica, tako se zvao moj otac, miran i (na neki svoj način) pomiren, nezainteresovan na prvi pogled, oči bi mu zasijale samo kad bi ugledao Ganu. Ona je znala sa njim. I naravno unuke. To nije mogao da sakrije.
Pušio je „Jugoslaviju“, na sva moja pitanja odgovarao kratko a na ona nezgodna sa – „Ne znam, to me uopšte ne interesuje.“
Jednog jutra hteo je da ustane, uspeo je tek da zakorači nogom na tepih i tako ostao u raskoraku. Majka, brat, Gana i ja, svi mi ostali smo svako u svom raskoraku.
Moja majka Angelina kratko je ostala u raskoraku. Otišla je brzo posle ćaleta. Uostalom oni su od rodjenja bili zajedno, delilo ih je šest avlija. Onaj koga je volela ceo život, onaj sa kojim se svadjala ceo život, prepirala oko najbezazlenijih stvari nije bio tu, pored nje i majka nije imala volje da živi.
„Ne znaš, sine, kako je teška tišina kad si sam!“, rekla mi je jedne večeri. Džaba moje priče o bratu, meni, snajki, dve unuke. Njene suze bile su teške i strašne. Njene plave oči postale su sive. I ja sam znao.
Smrt je teška. Ne možete ništa protiv nje. Možete da se borite i treba da se borite ali na kraju uvek gubite. Gana i ja smo se tri puta borili protiv smrti, činili sve što je u našoj moći, i na kraju sva tri puta izgubili.
Ostali smo sami, zauvek vezani jedno za drugo.
Naš život je težak, mnogo težak. Ali kome nije? Život je takav, teška stvar i treba mnogo snage da se nosite sa njim. Gana i ja nekako nosimo, pridržavamo jedan drugom živote, deca nam u tome pomažu.
I evo nas, pre neko veče, Gana sprema palačinke.
Stojim pored nje i mažem džem od šljiva.
Nekad nam je džem spremao moj ćale. Bio je majstor za te stvari. Čudo jedno, ko bi rekao da takav čovek, ta sorta, uopšte zna da pravi džem. Zastavnik prve klase.
Zadnju turu je napravio kad je već bio svestan da sledeću jesen neće doživeti.
„Moramo da kupimo šljive, da im ne prodju vreme.“, obično bi nabacio čisto da me podseti. I kupili bi i on bi napravio džem. Lepio je svoje etikete na tegle. Zastavnik prve klase, rekoh vam.
Jednu turu nismo napravili. Šljive su zakasnile te godine.
Ćale bi neki put bratu i meni, obično uveče, pravio palačinke.
Peče i udara recka na papiriću, kao kad igra tablić, a nas dvojica, cupkamao i tražimo. On ne da. Iskusno čeka da dodje do 50 komada pa nas pusti tek onda da jedemo. I mi se ožderemo.
Palačinke sa džemom.
Evo me, jedem palačinke moje Gane, mažem džem i dodajem malo mlevene palzme. Čisto da ubijem ukus uspomena.
A plazma slaba.
