DANI (O)PRAŠTANJA

Uskrs je, vaistinu!

Naši zabrinuti životi, puni medjusobnog nerazumevanja i neuvažavanja, svakodnevnog ponižavanja, zavisti, mržnje i zla, naši životi toliko udaljeni od tek izrečenih božićnih želja imaju novu šansu.

Pogledajte, uostalom, mnogobrojne čestitke koje nam stižu ovih dana. Svi nam žele (sve) najbolje. Mole se, oni koje obično mole, da nam životi budu onakvi kakvi nisu, da nemamo probleme i muke, da živimo mirno, bez skandala, loših vesti, mržnje, medjusobnog prozivanja, svadja, afera i zavera. Žele svi da budemo drugačiji nego što inače jesmo. Da l’ zbog nas il’ zbog sebe, ne znam i nije toliko važno, uglavnom mole se da bude(mo) bolji!

Puste molitve, puste želje. Koliko zvaničnika, kabineta, koliko savetnika, piarova, kancelarija toliko i poruka. Ima ih više nego ofarbanih jaja, ali ne bih dalje nabrajao. Ako nastavim, bojim se proći će praznik. A nema ni potrebe. Sve njihove želje, sve molbe i poruke kažu isto – praštajte!

Jer, iskušenja je mnogo, bremenito je naše doba, teški su dani, ali braćo mila i sestre (o)praštajmo!

I zaista, ko ne prašta neće mu praštati (2:38).

Ja praštam i molim za oproštaj!

Praštajte, roditelji moji, svom grešnome sinu što vam retko palim sveće, kao što sam ja vama oprostio što mi niste dali da probušim uši i da se istetoviram kad sam imao osamnaest, kad mi je to mnogo značilo. Oprostite, vidite sa neba, barem kad je vedro, da svaki dan mislim na vas. I burazer isto!

Praštajte, deco moja mila, svom posrnulom roditelju sve njegove grehe i loša dela, kao što sam ja oprostio vama kad ste kasnile iz grada a ja nervozno pušio na terasi, smrzavajući se u gaćama! Oprostite svom ocu, kao što sam ja vama oprostio kad ste bežale sa časova pa je majka morala da trči u školu i priča da ste bile bolesne. Praštajte deco moja draga što vam ne dozvoljavam da bušite uši i da se tetovirate „dok jedete moj leba“, kao što sam ja oprostio svojim roditeljima, kao što ćete vi praštati svojoj deci.

Oprosti, moja draga, ljubavi moja, svom ludom čoveku sve njegove snove koji nas uvališe u svakojaka iskušenja i tegobe kao što sam ja tebi oprostio a nisam imao šta da praštam.

Prijatelji moji dobri, vas nekoliko što ste još tu, uz mene, praštajte mi što zaboravljam na vas misleći da je samo moja muka jedina i važna kao što sam ja vama oprostio vašu svakodnevnu jadikovku nad životom koji niste želeli.

Praštajte mi, poverioci moji, što vam, jadan i grdan, dužan stojim, kao što ja praštam svojim dužnicima njihove svakodnevne izgovore, nedostupne telefone i odlaganja ugovorom preuzetih obaveza.

Ljubazna devojko iz banke, ti koja čekati znaš, ti koja me zoveš, ali uvek popodne kad dremam, da me podsetiš na dug po kartici, praštaj mi što ti se ne javljam, kao što ja tvojima u bankama praštam kad uplaćeni novac put putuje a na presek ne stiže.

Praštajte, vi koji me vodom uredno pojite i snabdevate, što vam ne plaćam dug po utrošku i dug po reprogramu, kao što ja vama praštam očitavanje potrošnje uvećano za bazen koji nemam.

Molim za oproštaj vas koji moj dom svetlom obasjavate, vodu grejete, kao što ja vama opraštam zabrojane, prekobrojne sate – kilovate.

Praštajte mi objedinjeno!

Oprosti mi majčice moja, otadžbino jedina, zemljo mila, što nisam zadovoljan kako izgledaš, kao što ja tebi praštam u šta si se pretvorila.

Praštaj mi vlasti, meni običnom broju na listi glasača, kao što ja praštam tebi sve čestitke povodom najradosnijeg praznika, jer tek učiš da vladaš i ne znaš šta radiš. Praštaj mi, sporom i spremnom za klanicu, kao što ja tebi praštam na oštrim mamuzama!

Opozicijo, zalutala ptico, praštaj mi, što ne vidim kuda letiš, na koju to senovitu granu slećeš, kao što ja tebi praštam što sam izgubio krila. Praštaj mi što se bezvoljno vučem po zemlji kao što ja tebi praštam let u mestu!

Praštajte, poštovani čitaoci, na ovim praštajućim redovima, kao što sam ja oprostio vama što ste prvo pročitali ovih par, zadnjih rečenica!

Uskrs je, vaistinu džanum! (O)praštajte! Posle će biti kasno!

Miroslav Miletić

P.S. Prvi put objavljeno 13.04.2017. Ne bih promenio ni slovo.

#PodržiIzGlave  – valja se, deco moja , i drugi su davali kol’ko ko može.