Debela besmislenost smrti 2

Krajem avgusta, početkom septembra, ne znam tačno, uglavnom „Odiseya“ nije radila ujutru, Radovan i ja ušli smo u prvu kafanu do picerije. Bilo je negde oko devet.
Naručio je vodku, iako nisu imali onu koju je hteo, ja sam uzeo kafu.
Stavio je na sto, uredno napravljene, špiglove za novi broj „Smrklosti“. Pikac, kod koga je poslednjih godina nadgledao štampu mnogih knjiga, rekao mu je da pripremam novo izdanje „Smrklosti“. Šare je znao šta treba da radi, odmah preuzeo svoj deo posla. Nije čekao da ga pitam. Pozvao me je da se vidimo i napravimo raspored strana i da „čukamo“, pravimo budalaštine, tupiranja i sve ostalo što se podrazumeva. Jer, podrazumevalo se da sve to ne mogu, niti hoću, da radim bez njega. Bilo bi besmisleno.
Radovan je uzeo drugu vodku, ja sam i dalje gulio kafu, objašnjavao mu zašto hoću da napravim „Novu Smrklost“.
Biće to biti parodija svoje parodije a time u stvari „obična“ novina. Vratiću je sa „tamne strane svetlosti“ na „svetlu stranu smrklosti“. Jer, od vremena kad sam objavljivao, porodični magazin za sumračna stanja, „Smrklost“, kao „iskrivljeno, deformisano doživljavanje spoljnjeg sveta, aktuelnih dogadjaja i odnosa, stvari i zbivanja, stanje u kome je sve nestvrano i izopačeno kao u nekom snu“, što sumračno stanje zaista i jeste, pa do danas, stvari su se promenile. „Smrklost“ je ostala ono što je i bila ali su sve ostale novine, i ne samo novine, postale „iskrivljene“ ili počele da se približavaju toj granici „deformisanog doživljavanja spoljnjeg sveta“. Vreme je bilo da „Smrklost“, izadje iz tog društva.
Ništa od ovoga nisam pričao Šaretu, on je razumeo šta hoću i pre nego što sam mu rekao da nameravam da napravimo „Smrklost“, ali „obrnutu, jer svi su ostali postali smrklost.“
Ja sam uzeo prazne strane, on je uzeo treću vodku.
Pitao me je za ćerke i Ganu, nahvalio ih. Pomenuo je emisiju, rekao da neki put sluša reprize, uveče, pričao sam mu o njenoj „pozorišnoj formi“, o planovima, šta ću da radim. Nabacio mi je par vrednih zamerki. Jer niko drugi mi nije ništa zamerao. Radovan je, po običaju, bio u pravu.
Uzeo je četvrtu vodku, ja sam pio vodu posle kafe.
Dogovorili smo se kako ćemo i šta ćemo. Rekao sam da ću da mu se javim čim „zatvorim“ priču.
Prošlo je manje od pola sata.
Rekao sam da žurim, ustao, on je ostao je za stolom. Otišao sam, nizbrdo, niz ulicu, pokušavajući da obrišem tu sliku iz svoje glave. Nisam hteo da mislim o Radovanu. Bilo je to isuviše opasno. Jer, znao sam koji su odgovori na kraju.
Juče sam svratio u “Staru Srbiju”. Žurio sam. Video sam ga, video me je. Pogledali smo se u fazonu “kva – kva”, krajičkom oka. Sedeo je sa ekipom za stolom, okrenut ka ulazu.
Danas sam shvatio da je u stvari bio okrenut izlazu. Ili ulazu. Svejedno je, besmisleno je. Nestvarno, kao u nekom ružnom snu.
P.S.
Kad je otvorio nalog na fejsbuku, ili je to uradio neko u njegovo ime, napisao je da radi u „iz glave“. Radovan je jedan od retkih, koji je imao pravo na tako nešto. Bio je „najdeblji“ od svih.

Miroslav Miletić

Objavljeno 18. oktobra 2014.