Dekadentna trulež vlasti
Na mnogo nivoa ponašanje Ane Brnabić, predsednice Skupštine Srbije, tokom prvog dana rasprave o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima bilo je, najblaže rečeno, POGREŠNO. Tabloidno rečeno – skandalozno.
Nisam upoznat sa Poslovnikom o radu Skupštine ali pretpostavljam da, recimo, predsednica Skupštine ne bi mogla/smela da predsedava sednicom i poziva na utvrđivanje kvoruma ako je upravo izvukla poslaničku karticu iz identifikacinog sistema. Jer to znači da ONA NIJE TU, u sali. Ali teve slika ne laže i kaže da može jer BAHATOST vladajuće elite IZNAD je ZAKONA. Iznad svih zakona. Zato, suprotno čak i zakonima fizike, ANA JE TU.
Ovakvo ponašanje se obično dešava kada pomislite da ste dohvatili BOGA, da ste dostigli NEBESKE VISINE. Nasmejani, dok vam se čini da nešto dodirujete rukama, pomišljate (neki u dubini duše i iskreno) da ste, najzad, zasluženo na mekanim i udobnim oblacima, običnim smrtnicima, NEDODIRLJIVE VLASTI. Ah, to mekano baš je PROKLETO.
Boga možete dokučiti, domisliti i domišljati ali u fizičkom, materijalnom smislu – koji je DEKADENCIJI jedino znan i koji jedino priznaje – takvog Boga ne možete dohvatiti. Naprotiv, baš tada, u zadnjoj fazi TRULEŽI, u tom dugo priželjkivanom trenutku, u tom PRIVIDU trijumfa, koji mereno zemaljskim vremenom može trajati godinama, čak i decenijama, počinje PAD.
Po pravilu uvek gotovo neosetno i neprimetno, pad uvek počne naizgled BEZAZLENO, zbog neke sitnice, NENADANO. Posle, nekad davno, jednog dana, koji uvek dođe IZNENADA, kad se sve slegne, shvate, sa iskrenom začuđenošću, da su počeli da padaju pre nego što su i primetili da sve liči na neku mučnu ljubavnu vezu u kojoj ih njihova do malopre VEČNA VLAST napušta jer “više ne može da izdrži.”
Konačno, kad se to, dakle, PAD, desi, a uvek se desi, kad dođe do neizbežnog sunovrata svega onog što je NAKARADNO, neprirodno – NEZAKONITO, društveno – KANCEROGENO, poput zemljotresa ili sličnih prirodnih katastrofa dešavaju se tektonski POREMEĆAJI.
Da li će se DRUŠTVO koje je preživelo taj udar – a društvo uvek PREŽIVI I NADŽIVI one koji padnu – PROMENITI više ne zavisi od pada. Pad padne i tu prestaje dalji uticaj njegove sile. Pad, naime, koliko god bio snažan stvara poremećaje ali njegova sila nije dovoljna i za promene. Poremećaj nije promena.
Za tako nešto što nije jednokratna, doduše neuobičajena i nesvakidašnja senzacija, (ne)očekivani događaj, za ono što je više od trenutka, što je proces, za PROMENE koje su istinski smisao, POMERANJE, trajno KRETANJE, za tako nešto ISKUSTVO govori da je potrebna sila DIZANJA.
Miroslav Miletić
