Devojka sa kojom dobro ćutim

Ponoć je i u mojoj kući se čuje rafalna paljba tonova koji označavaju dolazak rodjendanskih sms poruka koje stižu Mileni. Stotine i stotine poruka.

Danas joj je 17. rodjendan.

Ljudi su obično zabrinuti za svoju decu. U „tim godinama“. U stvari, ceo život brinu. Kao da nemamo pametnija posla!

Dok su mala trče oko njih i paze da ne padnu, da se ne poseku, polome, da ne progutaju neku plastiku, da ne diraju struju…

Prvih nekoliko godina svog života deca od roditelja uglavnom čuju: „Ne, to, ne diraj. Nemoj tamo, stani. Pazi, pazi, pazi!“

Nije lako biti (malo) dete.

Još je gore kad su u tinejdžerskim godinama, u godinam u kojima je Milena. Tu nastaju lomovi, sukobi, nerazumevanja, svadje, vika, dreka, suze, zabrane, skandali u kojima komšiluk uživa.

Deca obično pitaju: „Ali, zašto?“

Roditelji obično odgovaraju: „Zato što ti ja tako kažem!“

I tako u krug nekoliko godina dok, navodno, ne porastu.

Ali kome je od nas dete poraslo. Ko je od nas prestao da bude dete u očima svojih roditelja, šta god da je postao, postigao ili propao u životu. Svejedno.

Kome je od nas dete prestalo da bude dete!

Kad u stvari deca prestaju da budu deca i postaju ljudi?

U mom slučaju kad ćerke prestaju da budu devojčice i postaje devojke, žene.

Pravo da vam kažem ne znam. Oduvek sam svoje ćerke doživljavao kao odrasle i sebi ravnopravne. Osim par puta kad sam popizdeo! Ali ko nije. I od roditelja i od dece. I tu smo ravnopravni.

Milena i ja – pa, recimo, nerešeno, u tom smislu!

Oko Milene nikad nisam brinuo, sem, naravno, kad je bila bolesna, kad je imala operaciju, padala u nesvet i tako to, kad je u pitanju zdravlje.

Milena je u stvari ta koja me je vodila kroz život ovih sedamnaest godina. Ja sam se njoj prilagodjavao. Nisam je terao da se ona prilagodjava meni.

Ona mi je, na kraju krajeva, spasla život. Da se nije rodila, mislim da me odavno ne bi bilo! Milena je bila onaj razlog koji mi je falio, u vreme kad se rodila, da živim.

Ne znači ovo što sam napisao ono što roditelji stalno pričaju: „Ona je moj život“.

Jok, imam ja svoj, Milena svoj, a imamo i zajednički život. Imam ja i drugu, odnosno, prvu ćerku, Jelisavetu – ta je čudo. A imam i suprugu, Draganu, ona je tek neispričana priča.

Život mi je komplikovan, kao što vidite.

Medjutim, Milena je ta koja moj život pojednostavljuje, daje mu, izgleda mi sad dok ovo pišem, pravu meru i smisao.

Ona me naučila i dan danas uči životu.

I ne samo mene.

Majku i sve njene napore u smislu „dobrog vaspitanja“ svela je na pravu meru.

Bebi je pokazala de se svet ne vrti oko nje, da se oko svakog od nas okreće svet.

Mene je naučila da ne moram da brinem ni oko nje ni oko njene sestre. Pokazala mi je da može sama da reši svoje probleme. Pokazala mi je to par puta. Tvrdoglavom i glupom ocu je i par puta dovoljno da ukapira.

Mene koji ne zaklapam, naučila je da možemo da ćutimo zajedno i da nam bude lepo, da se razumemo.

Naučila me je šta je „opušteno“.

Skoro sam naučio i šta je „bleja“.

Objasnila mi je šta znači kad nešto „krca“, kako da „otrsim“ nešto što mi se svidja. I još mnogo toga, baka moj. Recimo, neke zajebancije oko mobilnog!

Ratko kad je tražila pomoć. Retko kad je pitala. Terala je i tera po svom.

Ta vam štedi reči, njene rečenice su skupocene. Njen poljubac je suvo zlato! Njen osmeh je retka prirodna pojava. Fotografiju sa njom ne uspevaju da objasne ni najveći umovi današnjice.

Milena je, iako najmladja, u stvari, temelj naše porodice. Bez nje Gana, Beba i ja bili bi tri ludaka koji se sudaraju i raspadaju!

Ovako ima nas četvoro i u ova luda vremena nekako, ne znam kako, i ličimo na porodicu.

Na kraju krajeva, jedino Milena zna da nas uslika i da imamo fotografiju koja to i dokazuje.

Zato i ne brinem oko Milene.

Ne brinem ni oko života uopšte. Jer, ja već odavno ne razumem život i digao sam ruke od pokušavanja da shvatim o čemu se radi.

Znam ja da će tek biti „problema“. Naravno da će biti.

Ne brinem, tu je Milena!

Imao sam sreće!

(Iz glave, blog, 29. maj 2015.)