Digitalno nasilje: Milovan protiv Gavrila
Recimo da se čovek zove Milovan. Radi u državnoj firmi, oženjen je, ima ćerku i dva sina, blizu je penzije… Najobičniji mogući čovek koga poznajete, običniji ne može biti, komšija, tu iz kraja. Milovan je član vladajuće stranke. Učlanio se, kaže u poverenju, da ne bi imao problema, da može da radi svoj posao na miru.
Milovan, mada može i neko drugo ime ako vam je tako lakše, ali ovaj moj je Milovan, recimo da se tako zove, dakle, taj tip i ne zna baš nešto mnogo o internetu i društvenim mrežama. Ali, ipak zna dovoljno. Kao što zna da u autobusu koji vozi na miting nije baš najudobnije da se sedi na sedištima koja su iznad točkova, tako zna i da na mrežama ne valja baš mnogo da se ističeš. Što kažu – možda je digitalno nepismen, ali je dovoljno “pismen” da zna kako da (pre)živi: tu i tamo neka slika sa letovanja ili utakmice, sa rođendana i slave obavezno i to je to.
I još nešto važno: Milovan zna da klikne na dugme “prati” kad mu koordinator viber grupe, čiji je član, pošalje poruku u kojoj piše – Zaprati ovaj profil. Milovan obično klikne, a da i ne pogleda koga je zapratio. Tog utorka, 20. januara, ni sam ne zna zašto, ipak je pogledao. Pisalo je Gavrilo Andrić, fotograf . I još je pisalo – Hoće u svemir. Ih, šta sve ja hoću – pomislio je Milovan, kliknuo na dugme prati i završio svoj zadatak za taj dan.
Gavrilo Andrić, nije “recimo”, nego je baš glavom, bradom i fotoaparatom Gavrilo Andrić, fotograf koji je u poslednjih 15 meseci napravio neke od najboljih fotografija sa protesta. Na veb adresi protesti Gavrilo (inače IT stučnjak) postavio je ko zna koliko stotina fotografija sistematizovanih po celinama: Jutrić, kafica, blokadica, Bonsai protest, Srbijo da li se čujemo, Pazi koga biraš, Sistem se razboleo, Užiceee, Tresu se temelji… Na sajtu nema mnogo teksta, samo na dnu strane piše: “Sve fotografije su besplatne za korišćenje. Glavna svrha je podrška protestima i pomoć svima koji protestuju.”
Možda je baš tog istog utorka kada ga je Milovan zapratio Gavrilo planirao da na svoje profile na društvenim mrežama postavi novu seriju fotografija. Moguće da je, ali je bilo nemoguće. Na instagram profil nije mogao da se nakači, sačekalo ga je obaveštenje: We disabled your account. You no longer have access to gavriloandric. I ujedno šturo objašnjenje: Why this happened – Your acount, or activity on it, dosen’t follow our Community Standards. Gavrilo je nestao sa Instagram mreže, sve što je radio je nestalo, njegov profil je bio suspendovan, ne postoji, jednostavno ništa, nema ga, nevidljiv je.
Gavrilo je za razliku od Milovana digitalno pismem, rekoh već, on je IT stučnjak i odmah mu je bilo jasno o čemu se radi. Vesti koje je pogledao govorile su da je u pravu. Tog istog utorka, 20. januara kompanija Meta ugasila je ili suspendovala još dvadesetak Instagram profila nezavisnih medija, organizacija civilnog društva i pojedinih aktivista: N1, Nova S, Danas, Radar, Zoomer, Crta, OsnaŽene, Autonomija, Voice, Miran Pogačar, Beogradski sindikat, Pokret PUF, Irena Mrvica…
Svi ovi instagram profili imaju nešto zajedničko: objavljuju relevantan politički sadržaj, imaju visok organski domet, a mreža Instagram im je jedan od glavnih kanala komunikacije. Primera radi, neki mediji, kao Nova S, imaju vrlo posećen Instagram kanal (tzv. engagement) jer često prvi objavljuju informacije o protestima, najčešće u formi video klipova. Drugi mediji, poput Danasa ili Radara, imaju veliki ugled i “težinu” sadržaja koji objavljuju, nevladine organizacije kao Crta dopiru do međunarodne zajednice, lokalni mediji imaju priče koje veliki ne prate, aktivisti se bave temama koje svi zaboravljaju…
Ovi profili koriste društvene mreže, u ovom slučaju Instagram, kako bi javnosti u Srbiji pokazali ono što ogromna većina medija pod kontrolom vladajuće stranke neće ili bolje rečeno krije od građana. I još nešto je zajedničko svim ovim profilima: u utorak, 20. januara svi su imali nenormalno brz rast broja pratilaca, desetine i desetine hiljada novih pratilaca koji nisu bili posledica nekih posebnih aktivnosti na nalozima. Dakle, novi, ničim izazvani pratioci.
Za mašinu kompanije Meta, mašinu zvanu Algoritam, sve to što se u utorak, 20. januara dešavalo na profilima srpskih medija i pojedinaca bio je okidač za reakciju. Nenormalno brz rast broja pratilaca bio je razlog za suspenziju ili gašenje profila. Mašina je to protumačila kao dokaz tzv. neautentične aktivnosti. Da prevedem: mašina je primetila hiljade i hiljade novih pratilaca, novih Milovana na svim ovim profilima. I to je za nju bilo dosta. Dovoljan razlog za akciju.
Ono što mašina nije uradila je da proveri o čemu se radi, da nađe odgovor na pitanje odakle odjednom toliko novih pratilaca. Upravo na to je u svom pismu kompaniji Meta upozorila grupa medija i nevladinih organizacija tražeći objašnjenje napada i zaštititu naloga u budućnosti. Oni su napisali da, prema dostupnim podacima kao i po svedočenju redakcija, nekontrolisani rast pratilaca nije bio organski već posledica koordinisane akcije iliti bot napada.
Dakle, ono što se desilo u utorak, 20. januara je u stvari digitalno nasilje, ugrožavanje bezbednosti. Zato se, logično, nameće pitanje – zašto je Meta reagovala na posledicu, a ne na uzrok? Zašto su suspenzijom ili gašenjem bili kažnjeni profili koji su bili napadnuti, a ne napadač, izvor čitave manipulacije.
Ono što je najporaznije od svega, odgovore na ova pitanja ne daje mašina. To nije posao mašine. Mašina nije tu da misli, ona je tu da radi svoj posao. Mašina je nešto kao Milovan, samo digitalni Milovan koji radi ono za šta je programiran. Mašina zvana Algoritam se ne bavi planiranim i koordinisanim bot napadima, digitalnim nasiljem, ugrožavanjem bezbednosti, ako ne aktivista ili novinara, a onda barem svojih korisnika.
Meta mašina ne razmišlja o nasilju, o ugrožavanju bezbednosti. Ona ne vidi koordinatora viber grupe u Srbiji, ona ne vidi Milovana, ona vidi Milovane. Mašina vidi organizovanu masu. Zato su Milovani ključni za gašenje naloga. Mašina ne razmišlja o nameri. Ona gleda obrazac: veliki broj stvarnih ljudi je u kratkom vremenu uradio isto. To je za platformu signal za suspenziju ili gašenje profila, to je ono što se desilo u Srbiji tog utorka. Tako su Gavrilo i ostalih dvadesetak profila postali nevidljivi.
Evo i male, tragične ironije mehanizma mašine – Milovan je postao nevidljiv upravo zato što je bio deo gomile. Gavrilo je postao nevidljiv jer je postao anomalija, nije hteo da se uklopi. Za mašinu između njih nema razlike, između Milovana i Gavrila, za mašinu ne stoji ideologija, već algoritam koji kaže – ovo nije normalno, ovo mora da se gasi.
Suština ovog mehanizma manipulacije, a u stvari posebnog oblika digitalnog nasilja i ugrožavanja bezbednosti je što svi ti botovi, hiljade i hiljade Milovana nemaju doživljaj da učestvuju u nasilju i što, konačno, mašina u svemu tome ne prepoznaje nasilje. Milovani su nevidljivi, brojni i poslušni. A Milovan neće na Milovana. Šta je bilo – bilo je, idemo dalje, nema se vremena, internet već gori zbog nekog novog viralnog sadržaja.
Mašina je donekle u pravu, nije to ništa strašno, privremena suspenzija i gašenje profila kao model za digitalno nasilje i ugrožavanje bezbednosti nisu svojstveni samo Srbiji. Sve to što se desilo u Srbiji nije ništa novo. Ne, mi smo samo deo opšteg, svetskog trenda. USA, Brazil, Kolumbija, Čile, Filipini, Indonezija, Kina, Iran, Saudijska Arabija, Sirija, Rusija, Turska, Belorusija, Mađarska…samo su neke od zemalja u kojima se dešavaju slične stvari. Razlika je u nijansama, intenzitetu i trajanju blokada. Metode variraju, ali cilj ostaje uvek isti – kontrola kritičkog sadržaja na mrežama, posebno u trenucima – evo Srbije – političke nestabilnosti ili protesta. Tamo gde se informacije kontrolišu ima Milovana koliko hoćeš, masovni bot napadi su postali svakodnevna pojava, to su uobičajeni alati za gušenje slobode medija.
O tome se radilo u utorak, 20. januara. Svi ti ljudi u Srbiji čiji su profili bili suspendovani ili gašeni, suočili su se u stvari sa digitalnim nasiljem, svima je bila ugrožena bezbednost. Znam, biće i neka igla u plastu sena koja će da kaže da nisu svi novinari, kako eto ima organizacija civilnog društva, aktivista, ima muzičara… Ali da se ne lažemo, danas su svi, ovako ili onako, formalno ili neformalno, ako ne novinari onda, svakako, u prilici da budu novinari. Vorhol je pogrešio. Neće svako biti slavan, ali će svako imati ili već ima, ne 15 minuta vremena, nego 24/7 dana u nedelji da bude novinar, da ljudima pruži informaciju koju niko pre njega nije.
I baš zato što sadržaj koji plasiraju na svojim profilima nije podoban, zato što je suprotan sadržaju koji promoviše vlast i mediji koje kontroliše, zato što iskaču i odskaču, te i takve medije, te i takve organizacije, a u stvari te i takve ljude, treba zaustaviti, sprečiti da rade to što rade, ako nikako drugačije, onda i uz upotrebu nasilja. I svi u Srbiji znaju ko stoji iza gašenja profila na Instagramu – onaj kome medijski mrak i tišina na mrežama najviše odgovara – ali niko to ne može da dokaže.
Još nešto znaju svi u Srbiji. Suspenzija i gašenje profila na Instagramu bila je pokazna vežba, mala proba za ono što će vlast tek (ili opet) raditi za vreme sledeće izborne kampanje. Ta neugodnost oko gašenja profila trajala je relativno kratko, samo jedan dan, ali poruka je jasna: pratimo šta radite. Jer, odvajkada po starom srpskom običaju ništa ne počinje i ne završava na društvenim mrežama. Početak i kraj svega je na ulici. Tamo digitalno nasilje ponovo postaje analogno, fizičko, iz raja izašlo, na ulici vas čekaju pravi Milovani sa palicama, suzavcem, oružjem. Tamo, na ulici vaša bezbednost nije ugrožena,tamo na ulici vaša bezbednost ne postoji. Nema te mašine koja će vas zaštititi. To je poruka.
Pa, ako je Srbija na dnu kada su u pitanju slobode medija onda je na samom vrhu kada je u pitanju ugrožavanje te slobode. Nasilje, u svim mogućim oblicima pa i najnovije digitalno nasilje i ugrožavanje bezbednosti neistomišljenika, to vam je nešto, pa kao omiljena aktivnost, nešto kao hobi, specijalit kuće – ne samo ove vlasti, da se ne lažemo. Ugrožavanje slobode medija, bezbednosti novinara je dugogodišnja, zapravo višedecenijska “tradicija-kvaliteta-usluge” verbalnog i fizičkog nasilja i ugrožavanja bezbednosti domaćih izdajnika i stranih plaćenika.
Danas se, umesto fizičkog nasilja protiv neistomišljenika pribegava digitalnom nasilju, u ovom januarskom slučaju kroz oblik posredne ili algoritamske cenzure. Mada su ruke podjednako krvave, čini se da su tako čistije. Umesto pesničenja na ulici i direktne zabrane sadržaja, dovoljni su, uvek spremni, Milovani i bot napad koji pokreće mehanizme zaštite same platforme.
To što su mnogi nalozi vraćeni brzo i to posle manuelne provere – legenda kaže da ima jedan naš čovek u Meti – ne umanjuje štetu. Ovim se u stvari otvara prostor za zloupotrebu mašine zvane Algoritam kao instrumenta političkog ili društvenog pritiska, posebno u zemljama sa polarizovanim javnim prostorom, da ne kažem Srbiji.
Slučajevi suspenzije i privremenog gašenja profila iz januara 2026. godine još kažu da je potrebna veća transparentnost rada platformi, da bi bilo dobro da se u proces automatizovanih odluka mašine uključi kontekst, naročito kada su u pitanju mediji, organizacije ili pojedinci koji rade u javnom interesu. U suprotnom, digitalne platforme i bez namere postaju aktivni učesnici u ograničavanju slobode, postaju deo mehanizma digitalnog nasilja i ugrožavanja slobode i bezbednosti.
Pre tridesetak godina nedaleko od zgrade Radio Kragujevca, po završetku emisije, sačekao me je moj Milovan. Možda se tako zvao, možda je bio iz Čačka, možda je samo radio svoj posao, možda je došao na poziv jednog iz vladajuće stranke… ko će ga znati. Nikad nisam saznao – zvanično – ko me je napao, zašto me je napao i ko je naručio napad. I nikada nećemo, zvanično, saznati ko je napao Gavrila, zašto ga je napao i ko je napad naručio. Nikad se nije saznao niti će se ikad saznati pravi identitet napadača.
Ono što je zajedničko Gavrilom i mom Milovanu je to da su bili i ostali anonimni. Nevidljivi. To je ne samo suština nego i savršenstvo mehanizma koji radi, eto, decenijama, besprekorno. I u analognom i u digitalnom svetu.
Miroslav Miletić
