Fenomen Šumarica – bol, prkos i radost života

Oko sto pedeset koraka mi je potrebno da od zgrade u kojoj živim, stignem do table na kojoj  piše ulica Južnomoravskiog regiona. Ona je praktično pešačka zona, (prolaz je samo za službena vozila) u ovo doba čak i pomalo romantična zbog sunčanih svodova grana i lišća u bezbrojnim nijansama jeseni. Ujedno, ulica je  deo kružnog puta dugog sedam kilometara, koji prolazi kroz i oko Šumarica, kako gotovo svi kažu za ovo mesto.

Ali Šumarice su mnogo veći prostor, čitavo jedno naselje koje se širi oko puta ka Gornjem Milanovcu. Ovo ovde, 300 i nešto hektara, je memorijalni kompleks, Spomen – park „Kragujevački oktobar“, prostor na kome se nalazi 12 spomenika i 30 masovnih grobnica. Mesto neshvatljivog zločina, smrti i beskrajne tuge nad kojim lebdi večito pitanje bez odgovora – Zašto?

Čim siđem s puta, spustim se ka potoku i stignem do mostića s leve strane, ugledam humku, a sa desne strane spomenik Nadi Naumović, jedinoj ženi koja je ovde streljana 21. oktobra 1941. godine. Spomenik, delo vajara Ante Gržetića, izgrađen 1959. godine, zvaničnog naziva „Spomenik bola i prkosa“ gledam najmanje jednom dnevno zadnjih godinu dana. Prolazim pored njega u svojim bezbrojnim šetnjama ozdravljenja.

Gledam te dve figure, jednu koja se izvija bolno ka nebu i drugu koja pada na zemlju, gledam te ruke, koje pokušavaju da zadrže kuršume koji ih probijaju. Gledam i razmišljam o tom trenutku, vrelom samrtnom grču zaustavljenom u hladnom belom mermeru.

Nada i ja. Bol, prkos i život u nemom dijalogu.

Da li ovih par rečenica znači da su moje šetnje kroz Šumarice turobne, mračne, da li svakog dana razmišljam o smrti? Ma, ne. Ja sam samo jedan od bezbrojnih stanovnika ovog grada koji svakodnevno šeta ovim stazama i livadama razmišljajući o najobičnijim, svakodnevnim stvarima. Mada je najlepše ne razmišljati – prepustiti se lepoti prirode, igrati se sa decom, trčati za psom, smejati se i radovati životu.

Na ovom mestu? Na mestu gde je sahranjeno oko 3000 ljudi? Na mestu gde su streljani đaci?

Da i to je taj fenomen ovog grada, to je najveći paradoks čitave ove priče. Svi rođeni u Kragujevcu i oni koji su u njega došli, svi koji barem jednom prođu ovuda, kad – tad se nauče kulturi sećanja, steknu taj neobjašnjiv pomešani osećaj poštovanja prema stradalima i radosti života. Kad zastanem i oslušnem, šta čujem? Dečiji smeh, lavež pasa, svoju suprugu koja zviždi u kapicu od žira što je naučila kao dete igrajući se ovde. Čujem zvuke života. Čujem radost.

Jednom godišnje, 21. oktobra, kad se održava Veliki školski čas, taj veseli žamor zamre i dok svi ćute čuje se samo vetar i kao po nepisanom pravilu kiša, a onda u 11 časova kod spomenika streljanim đacima i profesorima, kod prekinutog leta jedne generacije, kod tog večnog simbola ovog grada, počne komemoracija, taj čas, tih 45 minuta nastupa dramskih umetnika, orkestra, horova…

Bio sam mlad novinar, na početku karijere, kada sam 1986. godine izveštavao sa tadašnjeg školskog časa i izvođenja poeme Velimira Miloševića „Večno šume Šumarice“. Samo nekoliko godina pre nego će se jedna velika zemlja, u besmislenom i užasnom ratu, razbiti u paramparčad, samo nekoliko godina pre nego što će bespotrebno poginuti ili zauvek nestati hiljade i hiljade ljudi čije duše i dan danas lebde nad nama, samo nekoliko godina pre nego što će nastati nove bezbrojne masovne grobnice, nove humke, slušao sam poemu sarajevskog pesnika i gledao umetnike te sada nepostojeće zemlje na brdovitom Balkanu – gledao sam Dadu Topića, Jospu Lisac, Biseru Veletanlić…

Pisao sam tada: „Opet čujem kanonadu reči: nebo, cveće, humke, đačke kape, sunce, još živi, pucajte, rođeni moji, ubice, nikad više, breze, majke, sinovi, bajke, iznikli, zvezde, jad, vreme, krv crvena… i razmišljam kako je teško danas biti rodoljubivi pesnik. Jer kad malo bolje razmisliš, šta čovek da napiše o činjenici da je ovde pre četrdeset i pet godina streljano hiljade ljudi. I to je čak jednom davno rekla Desanka Maksimović. A opet književni kritičar, mislim da se preziva  Bogdanović, koji je prethodne večeri na promociji poeme u Gimnaziji rekao da „nam je sad ovakva poezija možda najpotrebnija”, nije pogrešio. Danas, kada čak i u svojoj generaciji (ima li šta crnje) vidim Srbe koji su više Srbi nego što stvarno jesu Srbi, Hrvate koji su više nego Hrvati, Albanci koji su više… kad su svi nekako više nego što zaista jesu, pristajem na sve ovo i slažem se sa Bogdanovićem.“

Pisao sam pre 36 godina o tom fenomenu, o tom paradoksalnom osećaju: „Ova deca i njihovi profesori, sve te ekskurzije koje su došle po ovoj kiši, onaj Bogdanović, Josipa, Dado, svi ti ljudi koji dođu prvi put u životu u Šumarice, njih sve ovo mora da drmne. Možeš biti u raznim fazonima, kao i sva deca negde drugde na ekskurzijama, ali ako si kao i oni, 21. oktobra pre podne ovde, mislim da znam kako ćeš se osećati i šta će ti se zaista motati po glavi. Ljubav je po četrdest i peti put došla u Šumarice. Kome to nije jasno, ko ne zna tu veliku priču, mora da je blesav.“

I tada davno, i sad, svake godine u stvari, kada prođe taj čas, već popodne ili sutra ujutru, radnici gradskih službi sređuju i čiste prostor memorijalnog parka, mada ruku na srce to rade svakodnevno: šiša se trava, seku trule grane i stabla, popravljaju sitni kvarovi, čak se, ovog leta, na par mesta i menjao tok korita potoka. Svedok sam – jedan od mnogobrojnih – da je ovo možda i najsređeniji deo grada, ne samo sada, nego oduvek. Hoće reći – ne radi to samo ova vlast, radili su to i oni pre njih i oni pre njih i sve tako od 1953. godine, kada se prvi put razgovaralo o osnivanju spomen parka.

I tada, i sad, svake godine, kad prođe taj oktobarski dan kolektivnog sećanja, u Šumarice se vraća život. Roditelji guraju kolica sa bebama, neka deca čine možda i svoje prve korake, trči se, šutiraju lopte, baca se frizbi, čuje se smeh i galama. Čuje se život. Čuje se opet radost.

Evo i mene kako kucam poslednje rečenice dok moj pas nervozno skakca oko mene čekajući da ga prošetam, da prođem onih stotinak koraka, pustim ga da trči po livadi dok ja sedim i gledam u one Nadine mermerne ruke bola i prkosa, dok hvatam poslednje zrake sunca, dišem i živim.

Miroslav Miletić

 

Tekst je nastao u okviru projekta “Kragujevački mediji u službi građana- u potrazi za rešenjima”, koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.