Godine koje su pojeli magarci

I mada, ruku na srce, ruku u džep da zavučem, svakodnevna neizvesnost ne pruža odgovor na pitanje da li će od svega ovoga, što (ni)smo danas, ostati kamen na kamenu ili barem neki kamičak, zrnce peska makar, mudre reči reči mladog predsednika Aleksandra Vučića – da samo magarci ne menjaju mišljenje – mogu da ohrabre svakog od nas. Povedite unutrašnji dijalog sa sobom, možda ispadnete magarac a možda i ne. Možete da budete ovca, recimo, ili krava, možete da grokćete a možete samo da zevate bez tona, kao riba, najbolje som.

 

I tako došao je dan kada je predsednik za čitaoce u “Moj je život Švicarska” izjavio da neće popustiti, iako “Srbi još nisu spremni da otvoreno i fer razgovaraju o rešenju kosovskog konflikta.”

Izgleda da predsednik lično i personalno nema nikakvih drugih problema jer, što bi rekli, ostvario se. On tvrdi, mada ima ništaka koji kažu da nije baš tako, dakle, predsednik podseća da je bio “najmladji poslanik, nakon toga najmladji ministar i premijer i sada najmladji predsednik.”

Zato i ne treba da čudi zaključak koji (mu) se sam nameće: “Ja sam najbolji čovek za taj zadatak jer nemam više nikakvih ličnih ambicija.”

Dakle, još da reši ti pitanje Kosova pa da se razilazimo po Evropske unije.

U tom smislu predsednik je posebno istakao: “Ne stidim se da kažem da sam se promenio. Samo se magarci ne menjaju. Ponosan sam da to svakog dana pokazujem i da mi građani veruju.”

Dodao je da ne može da kaže da se stidi, ali da analizira svoje greške, i da je i dalje ponosan Srbin, ali da danas zna da se život ne sastoji od toga da posedujete neki kamen, već da treba poboljšati svakodnevnicu gradjana.

Eto i predsednik je priznao. To mogu samo mudri ljudi. Jeste mlad ali gledano onako objektivno, gledano iz ugla “Moj je život Švicarska” – mudar je. Nije što je naš ali mudar je.

I mada, ruku na srce, ruku u džep da zavučem,  svakodnevna neizvesnost ne pruža odgovor na pitanje da li će od svega ovoga što (ni)smo danas ostati kamen na kamenu ili barem neki kamičak, zrnce peska makar, ove mudre reči reči predsednika mogu da ohrabre svakog od nas da još jednom sednemo, prvo svako sa sobom, pa posle svi u krug – da se pogledamo u oči i kažemo jasno i glasno šta mislimo po pitanju Kosova.

Recimo, danas je predsednik na otvaranju Centra za vantelesnu oplodnju u Kragujevcu govorio o Kosovu.

Zašto? Da li je tu bilo mesto i vreme za tako nešto?

Nego šta! Jok, hoće da prećuti? Što bi zapevao Ivica Dačić: “Kud god da krenem tebi se vraćam – Kosovo.”

Evo, recimo ja, čim sam video sliku i čuo priču, pomislio sam da predsednik želi da nam kaže da je Kosovo u stvari vantelesni slučaj.  Kosovo je, prošlo mi je kroz unutrašnji dijalog, prvi slučaj vantelesne teritorijalne oplodnje. Odvajkada i kojekude.

A nikad do sad mi to nije palo na pamet. Bio sam magarac.

Ali, eto, za čas, sam pomislio nešto drugo, prispitao se, promenio mišljenje, zapodenuo sam unutrašnji dijalog.

Dakle, promenite mišljenje ako osećate da je došlo vreme za tako nešto. Šta sad, ne možete ceo život da budete magarac.

Povedite unutrašnji dijalog sa sobom, možda ispadnete magarac a možda i ne. Možete da budete ovca, recimo, ili krava, možete da grokćete a možete samo da zevate bez tona, kao riba, najbolje som.

Možda vam Kosovo više nije srce ili zenica oka iz vaše duše, ko da vam uzme.

Samo je važno, zapamtite, da imate mišljenje. Nema veze da li ste ga promenili.

Ne stidite se.

Niste prvi a ni poslednji ko je ispao magarac.

Evo, recimo, pogledajte ovaj video uradak. Pogledajte kakav sam ja magarac ispao.

Miroslav Miletić