GRAD
Grad ti je kao neko najbliži, kao porodica: supruga, deca, otac, majka, brat ili sestra.
Tvoji su, voliš ih – to se ne dovodi u pitanje – mada nekad niste “u najboljim odnosima”. Nekad padne teška reč pa ti posle bude žao. Ali nešto od toga, ili sve, brzo se zaboravi. Do novog nesporazuma.
I tako, u dobru i zlu, živiš sa svojim gradom.
I kad se rodiš: on je tvoj – ti njegov.
Kad u njega dodješ: postaje tvoj – ti njegov.
Kad iz njega odeš: ostaje tvoj – ostaješ njegov.
I kad ostaneš poptupno “sam na svetu”, bez igde ikoga, ostane ti grad i vaše ulice.
I na kraju, kad odeš da ne odeš, kad odeš a da se ne vratiš više nikada, ostaje grad.
Pre, za vreme i posle: uvek i zauvek grad.
Tvoj.
Kragujevac.
Miroslav Miletić
