HISTERIČNI DANI GOSPODINA KRSTIĆA
Tvit gospodina Krstića, u kome je postavio pitanje cene i provere cene lečenja dece u inostranstvu, a zatim i konstatovao da to ne radi niko već da je u pitanju stvaranje atmosfere “histerije na državu”, dakle tvit koji ste toliko puta videli na svojoj lajni, a koga, gle čuda, nema samo na lajni njenog autora, zapravo je, sad je to sasvim jasno, njegova intimna ispovest, suočavanje sa ličnim strahovima.
U pitanju je, kako je to pre nekoliko dana lepo primetio Vlada Paunović, “Krstićeva histerična odbrana za poslednje dane”. Jer, gospodin Krstić nije glup čovek, on je inteligentan i iskusan, sa jako izoštrenim čulom za sva kretanja u društvu. I sluti. Priznaje. Ali shvatajući da je preterao u svojoj “intimnosti” ili upozoren od nadležnog operatora, briše tvit, zatvara oči pred svojim strahovima i u sledećim tvitovima “spušta loptu” i okreće priču na potrebu zakonske regulative humanitarnog lečenja.
Džaba, na internetu vam brisanje ne pomaže.
Ovaj državni ljubimac, kako bi ga nazvali Pankrti danas, analitičar, marketinški stručnjak, očigledno ima njuha i vrlo dobro je zapamtio ono što je negde po teškim čitankama video – svako uspešno samoorganizovanje gradjana predstavlja opasnost za državu i vlast.
I zaista, svi ti ljudi, koji su za samo jedan dan, bez države i njenog tromog aparata, uspeli da sakupe i više od potrebnih 350. 000 eura, jasan su signal državi, državnom aparatu, pa i glavnom operatoru, da su nepotrebni, da može i bez njih. Ogolili su sve nas i dokazali reči Bojana Radovića – Mi smo humanitarna akcija koja se graniči sa drugim državama.
Ono što gospodin Krstić, zaslepljen brigom za očuvanjem postojećeg stanja, koje mu omogućava lagodnu poziciju analitičarenja, zaboravlja je sledeće: niko, ama baš niko, od nekoliko stotina hiljada ljudi iz cele zemlje i sveta nijednog trenutka tokom akcije prikupljanja novčane pomoći nije histerisao na državu već je pružao, koliko je ko mogao, pomoć Teodori a posle i drugoj deci.
To što je mnogo njih postavlja pitanje – dokle ćemo decu lečiti SMS porukama – nije histerija na državu, kako je svesno i potpuno zlonamerno “shvatio” gospodin Krstić. To je samo konstatacija postojećeg stanja. Zabrinutost običnih ljudi. Za decu, za sebe pa na kraju krajeva i za državu koja nije samo Krstićeva, nego država svih nas.
Pomagali su i pomažu ljudi najrazličitijih političkih orijentacija, članovi, simpatizeri svih stranaka, ljudi koji čak i nisu politički angažovani pa ni opredeljeni. Ne moram da idem dalje od Kragujevca, od zgrade u kojoj se nalazi Skupština grada da bih vam ovo dokazao – svi odbornici, dakle iz svih mogućih stranaka, članovi gradskog veća, sindikati, svi oni dali su pomoć. I niko nije histerisao.
Ta Teodorina armija probudjenih ljudi, kako su se, o histerije, samonazvali, od kojih su mnogi istresli poslednji dinar iz džepa da bi pomogli akciju koja se na veliku žalost, to sam sad siguran, gospodina Krstića završila uspešno, svi ti ljudi u stvari plaše gospodina Krstića. Svi oni zajedno, tako različiti medjusbno a ujedinjeni oko jedne plemenite akcije, njegova su noćna mora.
Izgleda čudno ali tako je: koliko god da smo pomogli Teodori toliko je u stvari ona svima nama pomogla da budemo dobri, humani, solidarni ljudi.
Nadam se, najiskrenije se nadam, da je i gospodin Krstić poslao barem jedan SMS za pomoć Teodori ili nekom drugom detetu. Čak i danas, posle svega ovoga. Jer to bi mu pomoglo. Mora da u njemu ima trunke dobrog, kao u svima nama. Ljudi samo vremenom to dobro zature negde zauzeti svakodnevnim zlom koje ih okružuje, zauzeti histerijem oko sebe ili histerijom u svojoj glavi.
I još nešto: posle svega a iskreno se nadam da do toga nikada neće doći, poslao bih SMS za pomoć gospodinu Krtsiću ili nekom do kog mu je stalo. Verujte mi na reč. Napisao bih i tvit ili post o tome, dodao printskin i nikada to ne bih obrisao.
Miroslav Miletić
