Kad nema telefonske veze za Utisak
Kaže jedna u Utisku – Krivi smo svi što smo dugo ćutali.
I onda posle kraće ispovedne i potresne “mene politika ne zanima” priče o životu pod vlašću Vučića kaže gošća Utiska (kasnije saznajem advokatica) da treba da se stidimo, da se ona stidi.
O.K. ja se ne stidim. Evo, rak me pojeo ako lažem.
Jer, neće biti baš tako kako si je dala ustvrditi gošća. Nismo baš svi ćutali. Pre Će biti ovako: neki smo pričali a neki ste ćutali. Neki ne samo da smo pričali nego smo se drali. Promukli smo neki. Nismo svi ćutali. (Sledi naravno – neki ćete da izginete za novu vlast a neki nećemo nego ćemo da budemo vlast)
Znam mnoge koji nisu ćutali. A koji su se sad, posle više od godinu dana od početka protesta, povukli i ućutali pred najezdom novih probuđenih boraca protiv mrskog režima Aleksandra Vućića, pred najezdom onih koji su progovorili tako naglo, tako iznenada, tako neočekivano, tako probuđeno, oh, tako uspavana lepotica, Snežana, prokleto vreteno koje me je ubolo…
Evo, pošto nisam dobio telefonsku vezu za Utisak nedelje, da kažem da ja nisam ćutao. Ja sam pričao, pisao, upozoravao, ja sam pevao, fotografisao, crtao, dosadio sam Bogu ocu, ja sam se drao iz sveg glasa.
Ja sam se drao toliko da sam grlo sjebao.
Nisam prestajao sa pričom čak ni kad sam, posle operacije, ležao klan – nedoklan u bolnici. Baš tad sam nešto računao i obračunavao se sa Vučićem oko cene svog lečenja, pitao sam se Šta ću 60 dana u bolnici i ko će to da plati (klikni pa čitaj)
I dalje ne ćutim, pričam, pišem, derem se. Hoću svi da čuju da mi je mnogo drago što toliko mladih ljudi tzv “the student” i svi ti građani koji su se probudili podržavaju moje stavove o politici, prirodi aktuelne vlasti, stanju medijskih sloboda, o ljudskim pravima, pomirenju i suživotu… što se evo već 15 meseci zalažu za iste one vrednosti za koje sam se zalago i zalažem.
Nikad to nisam tražio, uvek sam bio sam ali srce mi je puno kad vidim da nisam više nisam sam, da me neko podržava. Toliko građana, toliko mladih “the student” ljudi. Dođe mi da zapevam iz sveg glasa staru ustašku pjesmu Jure Stublića Mi nismo sami.
I samo što nisam pustio glas iz napaćenog grla kad u Utisku predstavnica studenata kaže da mogu oni sami, da ne prihvataju pomoć, da ne postoji opozicija, da ne postoji EU, da je sve ovo “čisto naša priča”, i uopšte da joj je teško to da objasni… I taman da se potrudi kad eto ti advokatice da objasni i njoj i nama šta je ‘tela da kaže. Recimo, da ne može bez pomoći međunarodne zajednice. Plus je ponudila – “Hoćete EU ili hoćete Rusiju.” I tako joj objasni. I objasni nama svima pred ekranima naših malih teve prijemnika.
Ali bez obzira na podrobno objašnjenje gošće – advokatice imam par pitanja:
1.Hoće li uvek od sada pa do pobede uz predstavnike studenata po teve emisijama da ide advokat – tumač ili ne?
2. Šta je sa pomoći koja je do sada prihvatana (evo baš sam preko vikenda, sa još ko zna koliko građana Kragujevca, prikupio neku kintu pa ne znam je l’ vraćate)
3. Opozicija postoji. (pogledajte sastav Skupštine, pogledajte rezultate poslednjih izbora)
4. EU postoji (guglajte osnivačke akte kao i poslednje odluke koje su donela razna tela EU)
5. Nije pitanje nego konstatacija – protesti nisu čisto vaša priča jer su se studentu u proteste posle pada nastrešnice uključili (zvanično) posle mesec dana tek kada su studenti FDU greškom dobili batine (legenda kaže da su SNS funkcioneri-aktivisti-batinaši krenuli na skup Proglasa da provociraju i biju Bjelu i ostale iz Proglasa pa naišli na studente i kad su već tu ajde da ih biju…)
Imam još pitanja ali ne bih da neko pomisli da umanjujem značaj studentske energije, važnost njihovog uključivanja u politički život, da #nedajbože zabijam klipove u točkove ubrzane i neumitne promene vlasti u Srbiji.
Ne, ne, što kažu, ja samo kažem, ja sam samo još jedan gledalac Utiska nedelje koji nije dobio telefonsku vezu.
A tamo negde stoji Vučić i čeka sa kutijama punim pokradenih glasova.
Čeka da vidi ko će pobediti u polufinalu, u kvalifikacijama za borbu sa njim. U borbi sujeta.
Gleda i misli se – Pa, dobro, nemam ja tu šta mnogo da radim. Biće lakše nešto što sam mislio.
Miroslav Miletić
(februar 2026, pred Sretenje)
