Kako je Milošević ubio moje roditelje
Let mi tel ju samting about Milošević, maj mader end mi. I malo o ćaletu.
Prvi put smo se posvađali oko Miloševića kad je bila 8. sednica. Ja sam tada pisao za splitsku Omladinsku iskru i napisao da neće da valja neko ko sjebe rodjenog kuma. Majka je već bila očarana Slobom.
Onda sam ja rekao (i o tome pisao) da Zajam za preporod ne valja i da će da nas ošure kao prasiće, da nas pokradu, ćale je ćutao i nije hteo da se meša a majka je rekla da je to dobro za sve nas i da Sloba ZNA.
Onda sam malo posle venčanja sa Draganom otišao na Gazimestan i gledao to čudo od hipnotsanog sveta i hipnotsanih novinara. Bio sam iza bine. Kad je Sloba došao samo par nas NIJE aplaudiralo nego je radilo svoj posao. Snimalo ili fotografisalo.
Pisao sam za Start i majci se to nije svidelo. Ćale je pitao koliko plaćaju. Ja sam rekao – jedan tekst tvoja plata.
Ćale je pušio Jugoslaviju i klimnuo glavom. Već tada je video kako se njegov svet, sve ono što je imao do tada raspada i ruši i da on ništa tu ne može učini. Nikad nije pričao o tome ali sam video jasno, znao sam da je bio razočaran i ljut zbog svega što nam se dešavalo. Više se nije znao nikakav red i tako nešto se nije uklapalo u njegov koordinatni sistem. Sistem zastavnika prve klase.
Kad su počeli ratovi majka i ja smo zakrvili skroz.
Jedom je došla sa ćaletom kod nas kući, Beba se već rodila ali džaba malo dete kad je na teveu nešto oko Slobe, ko zna šta, više se i ne sećam ali počeli smo da se svadjamo. Teške reči, jebo te Sloba, jebo tebe Sloba i ona kaže – Ja ću da idem. Ja mrtav ladan kažem – Idi.
Ona pogleda u ćaleta, ovaj ništa ne priča, samo vrti glavom, neće da se svađa ustaje i odlazi sa njom. I tako ja isteram rodjenu majku iz kuće.
Moja pokojna tašta Ravijojla, koja me zvala sine a ja nju kevo, blagorodna i pametna žena, posle par minuta mi je rekla – Sine, ne valja ti ovo ništa, nemoj sa majkom da se svađaš zbog Slobe. Ja besan ne popuštam.
Ujutru kad me malo pustilo, sedim pijem kafu i razmišljam se o onome što mi rekla keva. Obučem se i odem kod majke i oca. Ona ljuta, pita hoću li kafu. I tako sedimo u kuhinji za stolom, kao što smo to radili celog života, kafeišemo, ćale gleda kroz prozor, preko reke, u sportsku halu a ja i majka pričamo.
I ja joj kažem da sam razmišljao nešto i da sam rešio da više nikad ne pričam sa njom oko Slobe pa ako se ona slaže – slaže, ako ne – onda nikom ništa. Angelina, moja majka, pameta bila i ona iako imala samo 4 razreda škole, kaže da se slaže. Ja kažem – Izvini. Ona počne da plače. Ćale počne da se smeje, majka počne da viče na njega i stvari se vrate u normalu. Tako majka i ja napravimo istorijsko pomirenje i više nikada ne pomenemo Slobu.
Visio je nad našim životima i dalje, znala je i ona znao sam i ja da je on uzrok svega ali ga nismo pominjali: ni kad sam išao na ratišta kao novinar da bi izbegao mobilizaciju (komplikovana igranka, jednom ću da vam je objasnim), ni kad je bilo bombardovaje pa burazera mobilisali a ja bezuspešno jurio noću po nekim šumama da ga izvadim i sakrijem u neku kuću na Moravi, ni kad je bio 5. oktobar, ni kad je umro. Nikad.
Moj otac umro je jednog utorka ujutru razmišljajući kako treba da plati telefonski račun od 500 i nešto dinara. Veče pre toga pričao mi je o tome. To je bio naš poslednji razgovor i ja sam mu obećao da ćemo ujutru to da rešimo ali da to nije važno nego da se polako pripremamo za šljive da napravimo džem jer jebeš palačinke bez njegovog džema. I ja i on smo znali da šljive neće da dočeka.
Ujutru je pokušao da ustane i tako je ostao – sa jednom nogom na podu a drugom na krevetu. U raskoraku. Čitav život mog oca sveo se na kraju, posle toliko marševa, strojevih koraka, sigurog i brzog hoda na taj raskorak. U taj raskorak upao je kad je Milošević došao na vlast. I nikad nije uspeo da uhvati korak.
Moja majka umrla je jednog utorka uveče, tugujući za svojim mužem sa kojim je živela od rođenja. Bili su vršnjaci, šest meseci razlike, nekoliko dvorišta u selu jedno od drugog, bili su zajedno kao deca, bili su zajedno u školi, ćale je otišao, posle vojnu školu, vratio se po nju i odveo je iz sela. Čitav život su bili zajedno.
Voleli se, svađali, mirili, kao mačka i pas, bila je to prava ljubav. Kad je ćale umro za moju majku je sve nestalo. Nismo bili važni ni burazer ni ja, nisu bile važne ni dve unuke, ništa nije moglo da je vrati sa puta na koji je krenula svesno. Ništa nije vredelo, sve što sam znao pričao sam, ubeđivao je da izađe, da doje kod nas, da se igra sa decom, da odemo u neku baštu na kafu, bilo gde, samo da ustane iz kreveta u koji je utonula. Ništa nije vredelo.
Jedom mi je rekla da ja ne razumem koliko je teška tišina u kući Ali razumeo sam, sve mi je bilo jasno. Slušala je tišinu i jednog dana se ugasila. Život moje majke, bučan, glasan, pun smeha, svađa, putovanja, selendrenja iz jednog u drugi grad pa tako 5 puta, život prepun prijatelja, komšinica, rodbine, sinova, snaje, unuka… takav jedan bogat život ugasio se u nemaštini i tišini onog dana kad je Milošević došao na vlast.
Ugasilo je to zlo polako ali sigurno oba moja roditelja. I ko zna koliko još njih. I sve to samo iz jednog jednostavnog razloga – da bi bio na vlasti. Nije njegov cilj bio da nas poubija, da nestanemo, da ratujemo, da gladujemo, da se ponižavamo – ne, to je samo bilo sredstvo da bi vladao. Tako je ubio moje roditelje, trajno oštetio moj život, život mog brata, moje porodice.
Sumanto je bilo, mnogo godina posle smrti mojih roditelja, dok sam gledao seriju koja se bavila danima kada je hapšen Milošević. Serija se zvala Porodica. Uvredljivo je to bilo i ostalo za sve porodice koje je uništio, rasturio, razorio, ubio u pojam… A takvih je mnogo, skoro svaka porodica i u ovoj zemlji i par komšijskih zemalja.
Gledao sam seriju, naravno da sam gledao. Dragana se nervirala, ja sam uglavnom ćutao. Gledao sam, otupaveo, epizodu za epizodom, u glavi mi je bila tišina. Ista ona teška tišina koju je slušala moja majka.
I pomislio sam Jebo nas Sloba. I čuo sam moju majku koja kaže Jebo nas Sloba.
I vido sam svog oca, puši Jugoslaviju i prvi put ga jasno čuo kako nam kaže Jebo vas Sloba.
Miroslav Miletić
