Kako sam našao dobar bend
Godinama sam živeo u zabludi da znam nešto o muzici!
Desetak i više godina čak sam i pisao o muzici, provlačio se i primao pristojne honorare, besplatno ulazio na koncerte, slušao ploče i pisao recenzije. Skoro pa da sam bio „muzički kritičar“, neki su se slagali sa mojim mišljenjem, neki nisu.
Muzičari su uglavnom bili nezadovoljni. Srdjan Marijanović je, svojevremeno, jurio po Beogradu autora recenzije njegove nove ploče. Iskasapio sam je, ni Hanibal mi nije bio ravan. Srdjan je mislio da sam preterao, dobro, donekle jesam ali odnekle nisam. Išao je po Beogradu, dolazio u redakciju “Omladinskih novina”, ali moj dobri urednik me je čuvao.
Za razliku od Srdjana, Džoni Štulić je zagotivio tekst o Azri – „Branimir je krenuo u rat“ – uvrstio ga u svoja sabrana dela sa sve prevodom Ilijade i Odiseje, ima tamo jedno metar i nešto knjiga. Ne znam zašto je to uradio, ispade najduži tekst u celoj knjizi, nije ga čačkao, ali ko još zna razlog zašto Džoni nešto (ne) radi. Mislim, ’de ćeš kroz Džonija, je l’ tako?
Bio sam ubedjen da se „razumem u muzici“.
Vredelo je! Sedeo sam sa Buldožerima na autobuskoj u Kragujevcu, pili smo pivo i čekali prevoz do stadiona, gledao sam i slušao odrastanje kragujevačkih rokera, dogurao sam do stola u Staroj Srbiji i sedeo sa Točkom, provodio noći i noći sa Borisom, doveo Zabranjeno Pušenje kod majke na gibanicu, bio kod Neleta u njegovom starom stanu u Sarajevu, iza Holidej Ina, prvi slušao konačnu verziju Pišonje i Žuge, u nekom zagrebačkom studiju gledao kako Malkom ubedjuje uplakanog Lošu da je omot za njihovu ploču odličan!
Stvarno sam mislio da znam nešto o muzici!
Bio sam medju malobrojnima koji su ušli na tajni sarajevski koncet Dugmeta kada je prvi put pevao Tifa. Leteo sam avionom, hitno, iz Zagreba za Beograd, gde me je čekao Bregović, iznerviran što ne možemo da sednemo u kafić “Interkontinentala” jer „trenutno u bazenu pliva drug Stambolić“. Na kraju me je, o čemu mnoge čitateljke mogu samo da sanjaju, odveo u svoju hotelsku sobu, večerali smo i pričali o raspadu zemlje, da bi mi na kraju odrecitovao u kasetofon “Pljuni i zapevaj moja Jugoslavijo”.
Pre toga, u Zagrebu, na Univerzijadi, tulumario sam kod Gobca, a onda kod Husa na gajbi, zajedno sa Todom, slušao “Jesen u men”, nikad objavljenu verziju sa tamburašima, pio kafu sa Arsenom i Gabi u njihovom stanu i u društvu sa Šerbedžijom slušao kako Arsen recituje, tek napisanu, “Baladu o Bori Čorbi”.
Dugo sam „tapšao muzici“ kad nije bilo vreme!
Sve, dok jednog popodneva, pre četiri godine, nisam sišao u podrum Doma Omladine. Tamo su me čekali Trnda, Uroš, Fića, Stepa i Jezda. Znamo se godinama, pisao sam nekad i o njima, nikad mi reč nisu rekli. Pristali su da budu “Orkestar za lociranje, uzbunjivanje i uznemiravanje gradjana” i da stanu iza mene u okviru “Operetsko-kabaretskog-oratorijuma. Iz glave”. Do danas držali su mi skoro četrdeset puta ledja u Teatru.
Objasnio sam šta hoću. Klimnuli su, uključili pojačala, dali mi mikrofon u ruke i onda sam, posle toliko godina samozavaravanja, shvatio da ja o muzici ne znam ama baš ništa. Intonacija? Iz A? Iz De? Ritam? Oni broje dva – ja četiri, ono četiri – ja osam! Godinama se nosam!
Inače, “Orkestar” uživa na probama. Oni su muzičari, oni znaju šta je muzika, oni se zaista „razumeju u muzici“. Za čas posla odsviraju šta treba, slatko (mi) se ismeju i ispričaju, proba im dodje kao brčkanje u plićaku. Provalio sam ih: oni ne sviraju, oni broje! Ali nije matematika! Hemija je! Oni su u matriksu, oni su uzeli pravu pilulu i vide muziku. Ja sam posisao pogrešnu pilulu i ne vidim muziku. Nije tačno da stari konj ne uči! Moji muzičari su me naučili: ne znam ništa o muzici, ne znam da pevam, da sviram, ne znam da pišem pesme, nemam sluha, to mi je što mi je!
Nisam bacio mikrofon, nisam odustao, jer „našao sam dobar bend“! Statistički, “Orkestar” ima opasne šanse: svaka bolja i značajnija grupa u SFRJ, nadjite to negde, imala je u svojim redovima bar jedno dete vojnog lica.
A ja sam vam vojnog lica sin. Ćale bio zastavnik!
Još da nisam kukao na sav glas, kad me majka kao malog vodila u muzičku, gde bi mi bio kraj! Barem ne bih, sve ove godine, živeo u zabludi da znam nešto o muzici.
Miroslav Miletić
