Kažite mi, ljudi, šta u stvari hoćete od države
I dok je bio premijer Aleksandar Vučić, sadašnji predsednik Srbije umeo je da dosegne zvezdane visine mozgalicama koje nikome nisu bile jasne, ne propuštajući priliku da uvredi novinare ili ih barem uputi kako da rade svoj posao – recimo koja pitanja da mu postavljaju.
Bilo je tako i 15. avgusta 2022. Evo šta je tom prigodom glede aktuelnih dešavanja – litija, protesta poljoprivrednika, pitanja Kosova – predsednik rekao: „A što me ne pitaste, sinoć smo imali mnogo brojniji skup protiv Europrajda, 4.650 ljudi je bilo, poput najvećih skupova ikada koje je opozicija skupljala. I neću da vas pitam znate li ko je organizovao taj skup sinoć. Pričate o porodičnim vrednostima oni koji su osuđeni za porodično nasilje, neću ni da pričam o opojnim drogama i o svemu drugom.“ – rekao je Vučić.
„Da nemamo struju, i da isključujemo struju na svakih šest sati, rekli biste: “Ajde da skidamo ovu đubrad’. Da kažemo da imamo paradu, reći ćete nam: ‘Aha Vučić i gej frendli njegovi drugovi’, i ‘Vučiću pederu’, itd. Ako kažemo da nemamo paradu, onda ćete da me napadnete i da kažete: ‘Kriv si Vučiću zato što vladavina prava u Srbiji ne postoji i nisi u stanju da zaštitiš seksualne manjine’ i sve drugo. Hajde kažite mi, ljudi, šta u stvari hoćete od države.“ – dodao je predsednik.
Nije mu ovo prvi put, daleko bilo. Navikli smo. Izleću sećanja kao na fejzbuku. Sećam se kako je jednom pomerajući granice načina obraćanja novinarima i gradjanima, kuvajući nas kao žabe bukvalno, upotrebio reč “ološ”. I sve je tih dana bilo na elektronskim medijima i u novinama u znaku reči „ološ“.
Da ne podsećam na društvene mreže. „Je suis ološ“ se širilo uobičajenom, digitalnom brzinom.
Učinio je sve to sa „ološima“ vrlo vešto, kao i sve što čini do sada.
Odavno mi je jasno da je Vučić političar s predumišljajem u svakoj reči, svakom pokretu, svakom brisanju maramicom, podizanju naočara, u svakom gestu, pokretu, sve je tako brižljivo pripremljeno. Toliko dobro da ispada spontano. Skoro da je nenandmašan u tome.
Tako je tada, recimo, navijačke rasprave oko učinka srpskih sportista na Olimpijadi i njihovog političkog opredeljenja, preokrenuo u još jedan napad na njega lično i politiku koju sprovodi. Većina ljudi koja ga je videla besnog nije verovatno shvatila o čemu se radi zapravo, jer ono što je pominjao pojavljivalo se na društvenim mrežama, uglavnom po tviteru i fejsbuku.
Tako smo samo nekoliko sati po završetku Olimpijade dobili „ološe“, kojima On neće dopustiti takvo ponašanje, čije ponašanje neće tolerisati. A može, ali, eto, neće i zato i saziva konferenciju za novinare.
„Mogao sam da ćutim, ali moj posao je da branim Srbiju!“, rekao je tada, reći će i sutra ili prekosutra. Tako će i danas i sledećih dana, tako će dok bude živ, dok bude jahao, da kme kme kme kuku šmrc znoj cvikeri oko odbrany Kosovo i mir i stabilnost i ne pokušavajte, molim ih…
Vrhunac svega bio je u pitanju upućenom prisutnim novinarima i svim gradjanima, jer tim redom se i obratio „prisutnima“ na početku konferencije, dakle, sve je eskaliralo u pitanju koje je glasilo: „Recite mi šta hoćete? Šta vi hoćete? Evo, ja ne razumem više, recite mi jednom šta hoćete?“
Šta će sad da pita? Vratite se na početak teksta i na pitanje: “Hajde kažite mi, ljudi, šta u stvari hoćete od države?
„Pusti me na miru! Prestani da se dereš. Neću ništa od tebe.“, možda i pomislite da procvilite.
Ali od siline udaraca, od siline slika koje padaju na nas sa svih mogućih kanala, od siline teške, džavničke grmljavine, teško da će vas bilo ko čuti. Sve i da stignete da nekako progovorite.
Pogotovu vas neće čuti sadašnji predsednik. Jer on izgleda, kad to hoće, ne čuje dobro. Jednog takvog predsednika, gledao sam davno.
Miroslav Miletić
