KBO, žaba koju smo ipak progutali

Legenda kaže da je grupa KBO nastala iz bunta, otpora, protesta zbog loše muzike koju su Vuja i njegovi drugari slušali početkom veselih osamdesetih. Mada postoje sumnje da je čitava priča pažljivo isplanirana i decenijama negovana kako bi zaista i postala legenda ona nije daleko od istine.

Bilo je to vreme kada se u Kragujevcu zaista nije imalo šta čuti od muzike. Smak se izgubio u svojim ko zna kojim po redu svađama, Boris je snimao solo album, a odjeci velike muzičke pank revolucije ni posle toliko godina nisu se nešto jako čuli u našoj tihoj simfo rok dolini.

Pojava takve grupe kao što je KBO nije slučajna. Ona je samo deo pojava čitave jedne nove generacije koja je polako ali sigurno zauzimala svoja mesta u javnom životu grada, u politici, kulturi, informisanju…

Ono što je, ipak, simbolično u celoj priči je podrum – ta prostorija koja je izgleda sudbinski vezana za sve bendove u ovom gradu. Pa ako su svi bendovi imali jedan podrum koji su delili, onaj u Domu omladine, onda je KBO bila i ostala jedina grupa koja je imala svoj sopstveni podrum.

Legenda, opet, kaže da su jedan od prvih koncerata Vuja i drugari iz benda održali baš u podrumu Vujine porodične kuće, gore na ćošku Svetozara Markovića i Janka Veselinovića, u neposrednoj blizini, gle koincidencije, stanice policije. Tom koncertu je prisustvovalo “preko nekoliko publike” ili tačnije rečeno “tri komada publike”. U jednom ćošku podruma bio je natrpan ugalj, u drugom je bio bend a ispred benda “tri publike”. Iako će kasnije u svim biografijama benda pisati da su prvu svirku, na kojoj su bili izviždani, imali na gitarijadi u Domu omladine, tri svedoka, među kojima je i potpisani, sumnjaju u celu tu priču. Uostalom, šta je tačno na internetu

Tačno je jedino ovo oko zviždanja i negodovanja publike kad bi KBO izašao na binu. To ne treba da čudi jer čaršijska publika nikad nije bila pank publika. Bila je to, a i danas je u mnogome, ona publika koja se pre svega “razume u muzici” i ako tu nema neki dobar solo, ako to nije svirka, ako bubnjar ne “zakiva”, gitarista “saranjuje”, ako tu nema muzike… džaba sve. Ovde, da skratim, nikada nikoga nije interesovalo ŠTA se peva nego KAKO se peva. Ali, na tom podrumskom, istorijski povijesnom koncertu, kako bi rekao Vuja, nije bilo zviždanja

KBO, ako ćemo pošteno, jeste bend iz Kragujevca, ali godinama nije bio gradski bend. Za razliku od drugih koji su išli “utanbanim stazama”, uz pomoć starijih kolega, KBO je krenuo sam, onuda kuda niko nije išao. Zato i ne čudi da su postali prvo regionalni, evropski pa i svetski bend. Stvarali su polako ali sigurno svoju bazu fanova. Dok su se klinci po Kragujevcu mučili da objave demo snimke Vuja i KBO su već imali izdanja po inostrastvu, pržili na koncertima po Atini, Budimpešti, Beču…

“Njihov značaj je ogroman.”, kaže Zvonko Pantović Čipi, pevač Osvajača. “Mi smo počinjali gotovo u isto vreme. Svi mi ostali smo bili neki mejnstrim, išli smo nekim lakšim putem, putem kojim su već mnogi prošli. KBO je imao najteži put. Ali bio je to pravi put. Putovao sam mnogo i video da oni imaju ozbiljnu bazu fanova. Čak i više nego u Kragujevcu.”

Slično razmišlja i Boža Fridmen, gitarista Darkšajnsa. “Značajna je ta iskrenost njihove priče. Vuja i KBO su ostali dosledni sebi. Gurali su sve pred sobom, udarali glavom o zid. I evo već 40 godina uspešno ruše te zidove. Niko nije dosledniji od njih.”

Paralelno sa svirkama Vuja je radio na stvaranju studija, za ovdašnje prilike čudesno dražesnog imena, Češnjak. Vešto isplanirano, rekli bi oni koji ne veruju u legendu. Verovali ili ne, svejedno je, ispostaviće se da je stvaranje studija bio ključni potez za dalji razvoj grupe ali i dalji razvoj pank scene u regionu.

Boža Fridmen kaže da su “kroz taj studio prošli mnogi bendovi iz regiona i da se u tom smislu može govoriti o posebnoj Češnjak sceni što je tek fenomen sam po sebi.”

Slično razmišlja i Čipi: “Kad  šire pogledam možda je veći značaj ima to što je Vuja radio i radi sa studijom, barem kad su u pitanju novi, mladi, bendovi. Opet, pošto se znamo toliko godina teško je to razdvojiti, bend, studio, Vuja… sve vam je to, što bi rekli, jedan komplet paket.”

I zaista teško je to odvojiti a pogotovu je teško reći koliko bendova je prošlo kroz studio i tu napravilo svoje prve snimke. Možda je Vuja vodio evidenciju ali i da nije bila bi to jedna velika gomila alternativaca, da ne kažem pankera.

Vladimir Paunović, verni fan benda od prvih dana, koji je sa njima, davnih godina sarađivao, u okviru projekta NVO Milenijum, na izradi diska “Know your rights” priča kako je i sam dovodio bendove u studio. “Kraj osamdesetih, možda i početak devedesetih, ne mogu više ni da se setim, znam da su bili dani mojih studija, najave kraha zemlje koji i danas pokazuje “seizmološke aktivnosti”, sedeli smo na jeftinom piću u podrumu zgrade “Radničkog”, nekada jedne od najlepših bašti u centru, kada sam za susednim stolovima pored Zdenka koji je igrao tombolu primetio neobičnog svetloputog lika sa majicom “Exploited”, u kožnjaku sa lancima i bedževima i pravom “čirokanom”, koji nas je posle par “BiP” piva pitao, sa izraženim slovenačkim akcentom, gde se nalazi studio “Češnjak”, jer ima zakazano snimanje. Odveli smo ga tamo. Kod Vuje…”

Govoreći o značaju KBO Paunović kaže da o tome možda najbolje govori sledeća priča. “Pre devet godina, 2013. naš filmski festival KRAF je imao goste iz Karlovca, udruge “Polka”. I jedan imenitelj je bio presudan – KBO. Među hrvatskim gostima bio je i pesnik Darko Lisac, koji je u svom predstavljanju želeo da pročita i pesmu posvećenu verovatno najpoznatijem pank-rok hitu ovih prostora – “Samoći”. Rekao mi je da bi voleo da upozna Vuju, našta sam mu odgovorio da ću videti, jer imamo baš “gust” program festivala. Sutradan sam ih kao slučajno “poveo” na kafu kroz ulicu Svetozara Markovića. Bio je lep dan miholjskog leta oktobra i Vuja je naravno sedeo u svom dvorištu, mada pripremljen na posetu jer sam mu krišom najavio dolazak hrvatskih gostiju. Trebalo je videti njihova radosna i iznenađena lica, Darka i Marina, kada je Vuja počeo u svom uobičajenom stilu da priča hrvatski, pokazuje tri prsta, iznosi piće, deli fanovske majice i pušta glasnu muziku sa novog albuma. Dragi gosti nisu mogli da veruju kakav je to panker i dobar lik, zahvalili su mi se od srca…”

Ipak, Kragujevac ih dugo nije voleo. Iako je Vuja napravio jednu od najlepših himni ovog grada koja ima vrlo jednostavan stih – Kragujevac oooooooo. Tek kasnije, kad je taj jauk došao do ušiju onih koji su ga uveliko živeli Kragujevac je prigrlio svoj prvi pank bend, progutao svoju muzikalnu žabu, pa čak počeo i da se hvali. Što, naravno, nije ni za milimetar pomerilo Vuju i članove benda. Oni su nastavili po svom.

I evo ih danas, 40 godina kasnije, mada to nikad nisu tražili, mada to sa ironičnim osmehom odbijaju, pravi držvani (gradski) ljubimci, što bi rekli Pankrti. Ali to ne treba da čudi. Pogotovu ne onoga ko zna šta je Kragujevac i kako se grad odnosi prema najboljima.

Legenda, na kraju, kaže da je ime benda nastalo po čuvenoj žabi iz crtaća. Za one manje upućene reč je o žabi koja ume da peva ali kad je neki skitnica koji je pronašao, želeći da zaradi pare na njoj, dovede pred punu salu žaba samo ispusti čudan zvuk. Vuja i članovi benda su u tom zvuku čuli tri slova – K B O i tako su nazvali bend.

Da li je ova da li je legenda o nazivu benda, stara 40 godina, tačna?

Da li je slučajno što u ovom tekstu nigde nema nijedne reči koju je izgovorio Vuja, glavni junak ove priče, ove legende.

Ma jok, sve je to Vuja davno isplanirao.  Ko ne veruje neka posluša pesmu Zgubidan.

Miroslav Miletić

“Tekst je nastao u okviru projekta “Kragujevački mediji u službi građana- u potrazi za rešenjima”, koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.“