Ko je ta Dragana Miletić
Barkarola. Sada ćete čuti Barkarolu od tog i tog u izvođenju tog i tog…
To je trebalo da kažem, u stvari da pročitam. Stajao sam pored male Mire na pozornici gradske dvorane Šumadija, bio sam osmi razred, bila je školska poriredba, bio sam konferansije, kasnije ću čuti za tu reč, gledao sam u papir na kome je pisalo Barkarola. Nisam imao tremu, nisam ni znao šta je to trema, nisam uopšte znao ni gde sam ni šta je to, sala ogromna, puna i ja sad treba da kažem to – barkarola. A da ne polomim jezik. I ja pročitam, ja izgovorim, bez slova r, lakše je probajte, jedno lagano, hladnokrvno, smireno, odmereno, svečano, priredba je pa tako i priliči, samo jedno – bakarola. Ne znajući (kao i većina u sali, što sam kasnije shvatio) ni šta sam izgovorio, ni šta sam pogrešio, ni da li je neko osim mene ili nastavnice muzičkog to primetio.
Ko je, dakle, ta Dragana Miletić?
Lako se izgovara Dra ga na, još lakše Ga na, mnogo lakše nego bar ka ro la, a opet kako da to napišem, kako da to kažema da ne polomim jezik, da ne polomim mozak pokušavajući da objasnim tu čudesnu kompoziciju, umetničko delo, pesmu, taj jedinstveni ritam veslanja kroz život. Ni Ofenbah ni Šopen to ne bi znali, naučio sam to kasnije.
Da li je to naveća misterija vašeg života? Recite nam nešto više o njoj. A ja opet osmak, 13 – 14 godina, ništa ne znam, ne znam ni ko sam ja a kamoli Dragana. Uostalom ako sam ja osmi ona je možda drugi treći rezred, otkud ja da je znam. Nismo čak ni ista škola.
Ali puna je sala Šumadije pred kojom stojim, sada sam na sceni, sa sinopsisom priredbe koji ima samo jednu rečenicu – Ko je ta Dragana Miletić – nemam pojma o ovome. Niko ne zna. Pojma nemaju. Publika, šta njih briga. Došli su po svoje i čekaju. Neko zeva u mobilni, neko otvara smoki, neko se u zadnjem redu ljubi, ja stojim na sceni i treba to da kažem, da izgovorim – Dragana.
A nemam pojma. Ne znam. Skoro ništa.
Dragana. Barkarola.
Nekoga dana, jednog dana, ne znam gde, ni kad, možda oko Gimnazije, možda u gradu, ko zna gde video sam je prvi put u životu. Ljudi pamte te trenutke. Sećaju se: video sam je prvi put kako izlazi iz vode, video sam je prvi put ispod breze, ima jedna breza preko puta hale kad se skreće za Batočinu, ima još jedna kod Doma samoupravljača, tog dana padala je kiša, zvala se Barbara ili Ljiljana iz Trebinja, prvo be, klupa ispred mene, zagrlio sam je prvi put na stepeništu i rekao Sad si moja, video sam je prvi put na stanici Podlugovi, u bioskopu, pozorištu, tami disko kluba… nemam pojma, ne sećam se.
Samo znam da nisam mogao da verujem. Kad sam je prvi put video. Kad ne znam, ali znam da sam mislo da nema šanse, ma kakvi to, nema teorije, oće kad poludim, ne zanosi se…
Bio sam nerealan. Pesimista.
Nikada, pa ni dan danas nije mi jasno zašto ja. Nisam zaslužio toliko u životu a dobio sam sve i to unapred, blanko. Možda i jesam zaslužio, možda onaj gore zna, ali pre će biti da nisam. Umreću misleći da nisam bio dostojan, da nisam zaslužio sve to što se zove Dragana, što je Dragana, to sve, nešto tako, ne znam kako ali je ogromno, svuda oko mene, uvek oko mene i u meni, prijatno, prijateljski, poverljivo, meko, toplo, drago… što me voli, pazi, trpi, podržava i pridržava, a ja ne uzvraćam istom merom, možda i uzvraćam ali nisam siguran u to jer mislim da je malo, jer sam ubedio sebe da zaslužuje više.
Ne kažem, život sa mnom ume da bude zanimljiv, neizvestan, pogovotu dok ležim zaklan u bolnici.
Sve što sam umeo dao sam. Zamislio sam mnogo, malo sam umeo. A opet nije da i nisam umeo. Imao sam par trenutaka, par trenutaka i za špice, par hajlata.
Ti ćeš sa ovom malom da se oženiš – rekla mi je majka kad je prvi put videla Draganu. Došla je kod nas kući, bili smo u sobi, ništa nije bilo ako vas baš to interesuje, ćale i keva u kuhinji, pili smo kafu, ona je otišla. I majka je to rekla. Ja sam rekao da ne lupa onako haj nehaj, a u meni je lupalo da se čulo po celom gradu.
Tek kasnije shvatio sam šta je rekla moja majka. Shvatio sam to na Lastovu. Bili smo tamo, bilo je dobro, svaki dan dobro i jednog dana sam pomislio kako bih mogao tako sa njom svaki dan. Ali nisam rekao. Uvek sam bio malo sujeveran. Nisam hteo da pokvarim sreću koju sam video. Kao da je sa mnom oduvek bila u tom šatoru, na tim stenama, sa tim ljudima koji su je prvi put videli i odmah zavoleli. Njen osmeh i smeh. Smeh vredan mog straha da je ne izgubim. Ne samo nju, nego sve to lepo, dobro, prijatno u čemu sam se, eto, ko bi se tome nadao, našao.
Malo sam se plašio. Verovatno. U stvari sigurno sam se plašio. Uvek sam čuvao malo straha za sreću. Njenu a kasnije i naših ćerki. Izgleda komplikovao ali nije – neko mora da se plaši da bi drugi bio ne toliko bezbrižan koliko nekako rasterećen, srećan ako je to moguće uopšte. Evo ja ću, za Draganu, barkarolu. I za ćerke. Straha imam, čuvam na zalihama. Treba mi da sačuvam njen osmeh i smeh, I radost i smeh mojih ćerki. To sam naučio sa Draganom. To su posle naučile Jelisaveta i Milena. Možda me njihov strah, tri straha, to me je sačuvalo dok sam ležao bespomoćno mentalno jak pa sad mogu ovo da pišem, bolje reći dopisujem.
Ali to sam kasnije naučio. Dragana me je tome naučila. Pre nje nisam znao. Nisam obraćao pažnju. Samo sam išao.
Jedne večeri smo se poljubili prvi put. Možda i nije bilo veče, moždaje bila noć. Mislim se već skoro četrdeset godina, ako je prošla ponoć onda je noć i onda je drugi datum. Ako nije prošla ponoć onda je veče i datum je onaj prethorni. Nije, recimo 13. nego je 12. I obrnuto. Ali je sigurno oktobar. Ali je 1984. godina. Žurka posle koncerta Pušenja kod Šampite. Gde smo se poljubili? U sobi, hodniku, ispred, u dvorištu, ne znam, nemam pojma, ne sećam se. Ali znam ko zna i ne pitam. Ja ne znam. Jer nisam verovao da mi se to dešava. Što meni, nema šanse, ma kakvi to, nema teorije, oće kad poludim, što bi pamtio kad će da prođe.
Čekao sam je kod Pionira, ona mene kod Uzora. Ili sam ja čekao kod Uzora a ona kod Pionira, ne sećam se. Što bih pamtio gde da se nađemo kad nema teorije da će da dođe. Ali došla je, ne znam gde, kod Pionira ili Uzora. Nije bitno. Bitno je da je došla.
(deo iz neobjavljenih rukopisa Zbirke tumornih misli – Ko je ta Dragana MIletić)
Miroslav Miletić
Podržite #izglave, podržite Zbirku tumornih misli, doniraj.
