Ko ne misli kao ja ima da ga nema

Pijem kafu, jedva vidim slova, mada sam uzela naočare. Jeste, dok ne vidim šolji dno, mozak ni jednom drugom delu tela ne javlja šta treba da radi. Pa, pola sedam je, mrak je i rado bih još ne dremkala, nego bila u dubokom snu.
Dakle, sa mozgom koji je u snu, sa hiljadu drugih pitanja koja su realna, pitam se, šta mi to zapravo radimo?
Hoćemo opoziciju koja nas nešto i neće, hoćemo poštene izbore za koje ama baš svakog boli uvo, hoćemo građane koji misle u jotu kao mi, niko nam ne valja, jer niko nije apsolutni genije kao mi.
I dalje duboko ubeđeni da ćemo uz kaficu, pišući po društvenim mrežama sve rešiti, mi zauzimao stavove, cenimo i smatramo da smo sve završili jer je neko lajkovao.
Nije to najgore. To je samo glupo i neumesno.
Osuda i pljuvačina, to je naše najubojitije oružje. Ako ne misliš kao ja, ima bre da te nema. Mi, koji smo za pravdu, slobodu, posebno za slobodu govora, tako strasno osuđujemo, delimo se, ne shvatajući da smo sami u svakom smislu.

Živimo ovde, u zemlji gde su ljudi ovakvi i onakvi, u suštini svi smo isti u svom slepilu jer razjedinjavanje, isključivost, mržnja bez pokrića, nisu produktivna rešenja.
Svi greše, svi su loši, svi su se prodali, čak i oni kojima ne možemo da dokažemo da su se prodali. Ti su nam najgori, oni imaju stav koji je bolestan, oni nas duboko razočaraju, za nas su mrtvi.
I tako, sedeći, uz kaficu, sahranjujemo jednog po jednog, osuđujemo žučno, čak i kad nam nije do toga, ali pratimo trend!
Mi nemamo lepu reč ni za koga, sem za nekog beznačajnog, pa čak ni o njemu ne pišemo lepo, okitimo ga ordenom u vidu lajka. Nemamo kad, tragamo za novim izdajnikom koga ćemo osuditi.
Elita suva. Palanka u najčistijhem obliku. Malograđani sa poreklom i besprekornom biografijom. Svirači šupljeg instrumenta, a nije frula.
U realnom svetu, sve je pepeo, ruševina, kamen na kamenu nije ostao. Zaglibljeni svi u živo blato do pod nos.
Zabušavamo gde možemo, vatamo krivine gde stignemo, odgovornost kao kategoriju tražimo od drugih.
Odbacujemo sopstvene prijatelje, kolege, komšije, građane zemlje u kojoj živimo i ne planiramo da odemo, jer svi treba da se promene, mi ne.
Mi smo elita, prosvećeni, pravoverni, eksperti opšte prakse. Mi smo pismeni i ta nepismena uboga rulja treba da nestane, da možemo da nastavimo da budemo slobodni u svojoj palanačkoj dominaciji. Carevi malograđanštine. Šampioni gluposti.
Svet oko nas se menja u pravcu koji ne vidimo ali, mi imamo i o tome stav, ali nas ne zanima. Duboko posvećeni ostrašćenim medijima čekamo novu žrtvu, sve čekajući bogove društvenih mreža da daju znak za napad.
Ko je naš problem? Šta je naš problem? Nije to naša šolja čaja.
Kako živimo i gde živimo, to je neumesno pitanje.
Da li smo mi stvarno građani koji će doneti promenu ovog unakaženog sistema, čiji smo robovi, sluge?
Pa zapravo, ne.
Mi smo ostrvo od peska koje se kruni, na kome niko nikom ne pruža ruku, već ga jednom nogom gura da potone. Zašto ne sa obe? Druga nam je u vodi, davimo se, ali nemamo kad da zaplivamo ka obali. Ruke su vezane za tastaturu, mozak zauzet novom temom za osudu.
Tonemo, usamljeni, beskorisni, neodgovorni, čisti kao suza. Slepi od žmurenja pred svim ličnim greškama, sujetom, skrivenom pohlepom, zarobljeni u stavovima bez pokrića, bez trunke promišljanja, apsolutno nesvesni svog saučestvovanja u propasti koju delimo sa svima koje osuđujemo i od kojih smo se ogradili na svom peščanom ostrvu.
Praštajte, ako je iko uopšte pročitao do kraja.
Kako ćete razumeti?
Palanka nema potrebu da razume, ona je razum, sudija.
Ipak, napisala sam, ništa me ne košta.
Možda ipak padne makar neka osudica?
Ništa?
Osude treba biti dostojan.
Ipak, praštajte.
Ne meni, nisam ja važna.
Pokušajte sebi da oprostite, ako uopšte dobacujete ikako pogledom do kopna, tamo gde je život, tamo gde je stvarni svet.

Dragana Miletić

#PodržiIzGlave, donirajte, svaka donacija je dobrodošla, ko ne donira taj je protiv nas :))