Kobrica u centru naprednog nasilja
Na automobilu Stevana Mihailovića, aktiviste jednog od kragujevačkih zborova, u noći između 9. i 10. februara isečene su gume, razbijena stakla i šoferšajbna. Dakle, što bi stručnjaci rekli, ol inkluziv demoliranje.
Ovo se desilo posle objave na portalu U centar koji je svojim “tekstom” nacrtao metu na Stevanovo čelo i praktično, na jedan potpuno napredan način, dao zeleno svetlo za prelazak sa verbalnog na fizičko nasilje.
Šta piše u tekstu pod dugim, tabloidnim naslovom – Ko je organizator zborova u Kragujevcu? Stevan Mihailović Kobrica u centru pažnje nakon stravičnog incidenta u Aranđelovcu (Video)
Piše da “deo političke javnosti tvrdi da pojedini organizatori protesta širom Srbije stvaraju atmosferu sukoba i netrpeljivosti, a među imenima koja se najčešće pominju u tom kontekstu nalazi se i Kobrica.” Ucentar tvrdi da “poseduje i snimak na kojem se, kako se može videti, Mihailović ponaša preteće i bahato, što je dodatno izazvalo burne reakcije u javnosti” i onda podseća da je “u Aranđelovcu došlo do brutalnog napada u kojem je Vladimir Marjanović zadobio teške povrede oka.” Ova zadnja krivina u tekstu, tzv. zavijuša u novom pasusu, na jedan klasičan džibeski način Mihailovića dovodi u vezu sa napadom na Marjanovića.
Uz sve ovo tu je i video iz naslova u kome se vidi Mihailovićev automobil u selu Darosava. On je tamo davao podršku studentima koji su dan pre napadnuti od strane SNS aktivista.
Da li treba da kažem da na sajtu Ucentar ne postoji Impresum, nema imena urednika ili novinara. Treba i evo, kažem. Jer, sad neko, ko nema pojma o čemu se radi u Kragujevcu, na pustom polju novinarstva, nego ga, eto, interesuje ko je pisao šta je već pisao, može da luta bespućima interneta i da eventualno, ako se doseti, u pretragama nađe sledeće podatke: iza portala Ucentar stoji Medijski centar DOO Kragujevac, medij ucentar tačka rs upisan je pod registarskim brojem IN000956 u Registar medija Agencije za privredne registre Vlade Republike Srbije. I još piše da ga uređuje uređivački kolegijum.
Posle bi ako je baš radoznao kao mačka (što može, koliko znam, biti ubistveno) mogao da nađe i sledeće: Medijski centar doo Kragujevac (portal „ucentar.rs“), je na konkursu za sufinansiranje medijskih projekata za ostvarivanje javnog interesa u 2025. godini dobio 950 hiljada dinara i još 500 hiljada dinara gradskih para van konkursa, po osnovu pojedinačnih davanja. Koliko se razumem u deviznim kursevima to je skoro trinaest (13) hiljada (000) evra gradskih para, tačnije rečeno para građana Kragujevca, pa delom i Stevanovih para.
Kad tražite vi nađete a inače ako ne tražite nego se ponašate kao tabloidni medij, što u dubini svog “novinarskog” bića Ucentar jeste, pa pitate tako nekoga na koga naiđete na ulici ili u kafani onda možete da zaključite da su to neki tamo anonimni, nije bitno ko su, tu su iz čaršije, naši, ži’ mi, pa eto, tako im se može, nema veze, pišu šta hoće. U stvari šta im se kaže. Ali, anonimnost u Kragujevcu teško opstaje. Zna se tačno ko su novinari, urednici, ko je uređivački kolegijum, ko su likovi kojih se i njihove političke gazde stide.
Mogu i ja kao oni. Pa da napišem sledeći pasus.
Recimo, bio davno, koliko se sećaju bolji poznavaoci prilika na medijskoj sceni u gradu na Lepenici, jedan vlasnik sajta al’ se po čaršiji priča, uz čašicu vinjaka, da je prodao vlasništvo nad portalom za sigurnost guzice pa sad drugi koji su se slizali sa vlastima pišu po narudžbini ovakve tekstove o ljudima koji podržavaju studente.
Mogu, što mi teško. Ali to je laganje, to je javno pogovaranje, to je dezinformisanje, to nije novinarstvo, nije čak ni pravo tabloidno novinarstvo. To je najobičnije političko targetiranje neistomišljenika, otvoren poziv na linč, na nasilje. To je praktično podstrekivanje na izvršenje krivičnog dela – u ovom slučaju demoliranja automobila Stevana Mihailovića ili, šta znam, kako već glasi biće krivičnog dela, recimo krivično delo uništenje i oštećenje tuđe stvari iz tog i tog člana Krivičnog zakonika Republike Srbije.
Samo dva dana prošlo je od teksta portala Ucentar – verbalnog, digitalnog nasilja do demoliranja Mihailovićevog automobila. Iskustvo, ne samo moje, govori da će taj razmak između jednog i drugog nasilja, kako se budu bližili izbori i kako bude rasla nervoza vlasti, biti sve manji.
Na kraju nesrećne priče zvana Srbija u prvoj polovini 21. veka ovakvi “mediji” neće biti potrebni. Jer, za očuvanje ovakve vlasti na kraju neće biti potrebni mediji, marketing, filipinske priče, povećanje plata, penzija, otvaranje puteva, sve te šarene laže kojima se vlast služi. Na kraju će ostati samo fizičko nasilje. Najprljavije moguće čisto zlo.
Miroslav Miletić
