Konačan kraj početka kraja
Kaže, nije važno ko je prvi počeo.
Važno je.
Počelo je, da ne idem dalje u prošlost,1. novembra 2024. godine u 11.52 časova, na Železničkoj stanici Novi Sad, kada se, iznad glavnog ulaza, srušila nadstrešnica. Tada je poginulo 14 osoba. Među poginulima je bilo i troje dece. Nešto kasnije od zadobijenih povreda umrle su još dve osobe tako da je ukupan broj žrtava 16.
Nastavilo se protestima građana i akcijama Zastani Srbijo – blokadama saobraćaja i odavanjem počasti žrtvama u trajanju od 14 a kasnije i 16 minuta tišine, prvo svakog petka od 11:52 a posle i svakodnevno.
Zatim su usledile blokade obrazovnih institucija. Prvo je blokiran Fakultet dramskih umetnosti nakon što su studenti napadnuti tokom 14 minuta tišine. Posle FDU blokirani su i drugi fakulteti i srednje škole širom Srbije.
Do kraja proleća, od prvobitnih novembarskih zahteva opozicije, preko decembarskih zahteva studenata, nastalo je ukupno sedam zahteva.
Tražilo se i još uvek traži objavljivanje celokupne dokumentacije koja se tiče rekonstruisanja Železničke stanice u Novom Sadu, krivično gonjenje tzv. batinaše, odbacivanje krivičnih prijava i postupaka protiv uhapšenih i privedenih studenata, povećanje budžeta za visoko obrazovanje, sprovođenje istrage oko “nečeg zvučnog” upotrebljenog 15. marta a zbog ulaska predsednika Vučića sa novinarima u jedinicu intenzivne nege dodat je i šesti zahtev za odgovornost i zaštitu pacijenata.
Posle nekoliko meseci protesta koji su se, zahvaljujići studentskim šetnjama po Srbiji, dešavali gotovo u svakom mestu, usledila je svojevrsna paraliza sistema što je logično dovelo do zahteva za raspisivanje izbora. Naime, kako po oceni studentskih plenuma nijedan zahtev nije ispunjen, 5. maja 2025. godine zvanično je objavljen i sedmi zahtev: “Tražimo momentalno raspuštanje Narodne skupštine i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora u skladu sa članom 109 Ustava Republike Srbije.”
Umesto toga – što je bio realan izlaz iz krize za obe strane koje su zaglavile u svojim stavovima – nastavilo se sa monologom nasilja kao uobičajenim delom srpskog političkog dijaloga. Od klasičnog policijskog pendrečenja na kraju leta prešlo se na otvoreno korišćenje kriminalaca. Sudeći po fotografijama sa društvenih mreža među njima ima i zatvorenika. Ovo ne treba čudi jer srpska vlast ima drugu tradiciju angažovanja lica sa kriminalnim dosijeima još od devedesetih, pogotovu na Kosovu. Angažovana plaćena lica gađaju građane zaleđenim jajima i flašama, topovskim udarima i vatrometom – što, koliko pamtim, jeste novina.
Kažu da ove, mahom krupne osobe, mahom obučene u crno, i zanimljivo, većinom sa fantomkama na licima kako bi prikrili svoj identitet – ne možeš da budeš i u zatvoru i na slobodi – brane stranačke prostorije SNS.
I evo ga taj zanimljivi deo tj. “najčešće postavljeno pitanje” – a šta ljubopitojivi građani traže ispred SNS prostorija i zašto uznemiravaju članove SNS koji mirno stoje ispred prostorija svoje stranke.
Odgovor je jednostavan – traže ispunjenje studentskih zahteva i raspisivanje izbora.
Da, ali zašto ispred stranačkih prostorija?
Varum?
Darum!
Zato što je i flori i fauni jasno da u partijskoj državi, par excellence partijskoj državi kakva je Srbija, vlast jeste tamo gde je stranka. Ništa ne možete bez stranke u Srbiji. I sve možete sa strankom u Srbiji.
Evo recimo, Kragujevac, vlast nije u zgradi opštine, mada je, formalno, tamo i Skupština i gradonačelnik i svi ostali organi. Vlast je zapravo u glavnoj ulici, tamo gde su stranačke prostorije. Bolje rečeno, tu je veza ka centrali stranke, ka jedinoj, stvarnoj vlasti u Srbiji.
Ili još jasnije, prava vlast, tajedna jedina čvrsta ruka, nije u zgradi Skupštine Srbije nego preko puta na Andrićevom vencu gde je predsednik Srbije.
Zato je sasvim logično da se protesti održavaju tamo gde je vlast. Tu su oči i uši vlasti.
Tu se još jedino čuje ono što građani traže. Jedino tu još vlast čuje i vidi ono što građani pitaju. A pitaju – Koga čuvate? Pitaju – Ko vas plaća? Svi znaju odgovor ali niko ne odgovara.
Ova, kakva – takva komunikacija, nije moguće baš svuda. Naime, rezidencija predsednika je nedostupna jer se ispred nje od marta meseca nalazi šatorsko naselje u kome su na početku bili studenti koji hoće da studiraju, zatim i stranački funkcioneri, viđeniji kriminalci a krajem leta čitav taj prostor pod izgovoroom rekonstrukcije saobraćajnica bio je ograđen metalnim i betonskim barijerama.
Zanimljivo je da su betonske barijere postavljene samo nekoliko sati pre nego što se u gatala odbrani stranačkih prostorija u Vrbasu i Bačkom Petrovcu prešlo na vatromete, ledena jaja, flaše, topovske udare. Reklo bi se da je u pitanju utvrđivanje položaja u očekivanju napada.
Ovo poslednje može da pomisli samo neko ko inače misli da je sve što se dešava u ovoj zemlji inače u dubokoj vezi sa predsednikom, njegovim psihofizičkim stanjem i stavovima. No, za tako nešto još nema opipljivih dokaza.
Ima nešto drugo. Ima predsednikovih reči kojima je pozvao članstvo stranke čiji je (samo) član da budu strpljivi i mirni, da, kao i do sada, ne odgovaraju na nasilje jer su oni koje inače nazivaju blokaderima, ustašama, teroristima, stranim plaćenicima, u stvari “naša braća i sestre”, zabludeli mladi ljudi koji će shvatiti da ih drugi iskorišćavaju i koji će uskoro se vratiti na pravi put.
Problem je što se taj put nalazi u paralelnoj stvarnosti. Taj imaginarni srpski svet, zlatno doba našeg društva, stvaraju svojim izjavama predsednik i ostali stranački i državni funkcioneri potpomognuti režimskim medijima. Ništa od onoga što je predsednik i njegovi podređeni kažu nije istina. Upravo je suprotno, obrnuto.
Naopako je. Zlo i naopako.
Umesto braće i sestara, zabludele omladine, u pitanju su građani koji su zbog učešća na protestima targetirani, legitimisani, hapšeni, pritvarani… Umesto obrušavanja nadstrešnice u pitanju je teroristički akt, diverzija. Nisu u pitanju građani koji žele izborima da promene vlast. U pitanju su neprijatelji koji žele nasiljem da dođu (umesto nas) na vlast. Znači to su neprijatelji Srbije koji žele da je (nas) unište.
U tom smislu stranački aktivisti Srpske napredne stranke, među kojima su najaktivniji i najnapredniji oni maskirani, sa kriminalnim dosijeima, pod zaštitom i u prisustvu policije, nasiljem odgovaraju svima koji već deset meseci traže jedno te isto – odgovornost nadležnih za smrt 16 građana i raspisivanje izbora.
Sada, kad se ušlo u sukobe, jurnjave po ulicama, kada je Srbija na korak od građanskog rata, kaže da više i nije važno kako je počelo. Nego, daj samo da se završi što pre. Pa, makar i vanrednim stanjem.
Ali, važno je kako je počelo i važno je ko je prvi počeo.
Da odem dalje u prošlost, počelo je davno, dolaskom na vlast Miloševića i Socijalističke partije Srbije, iste one partije koja je 2012. godine omogućila dolazak na vlast napredne politike, iste one partije čiji predsednik a sadašnji ministar policije čuva murale sa likom ratnih zločinaca, fasade obojene u trobojku, stranačke prostorije SNS, šatorsko naselja u centu prestonice…
Počelo je onim što su nekako preživeli roditelji današnjih studenata i maturanata, onim što liči na sve ovo što danas žive, pokušavaju da prežive i nadžive njihova deca.
Važno je kako je počelo.
Važno je ko je počeo.
Još važnije je kako će se završiti i kad će se završiti.
To ne znam.
Bojim se da će to pitanje biti jedino što će ostati iza mene.
Miroslav Miletić
