Krade država, što da ne kradem i ja

Bezimena i Bezimeni su se skoro doselili u kraj. Bezimena je izgleda imala više slobodnog vremena od svog supruga. Često je šetala je po naselju u različita doba dana. Bila je nezaposlena, verovatno.

Komšinica koja je živela dve zgrade dalje bila je zaposlena. Svaki dan je išla na posao a popodne, kad bi se vratila, šetala bi svoju kucu i sređivala bašticu koju je napravila odmah ispod terase svog stana u prizemlju. Terasa je inače imala rešetke jer shvatićete, ipak, prizemlje, živi sama, ima svakakvih budala, ali bez obzira na rešetke terasa je bila prelepa. Na ogradi su bile okačene raznobojne žardinjere u kojima su bile saksije sa cvećem.

Bezimena je šetajući po naselju primetila tu malu oazu mira i lepote. Kao i svi drugi prolaznici, uostalom. Bezimena je, međutim, za razliku od svih drugih baš volela cveće. Više od svega, izgleda. Više i od Komšinice koja je napravila bašticu i devet šarenih žardinjera sa cvećem.

I tako, jednog jutra, ljubav prema cveću je učinila svoje. Bezimena je došla do terase i skinula jednu od žardinjera.

Komšinica je, na nesreću Bezimene, bila u stanu. Možda je bila subota ili nedelja. Nije radila. Njena kuca je čula da se nešto dešava na terasi, počela da laje, Komšinica je pogledala i imala šta da vidi – Bezimena je užurbano odnosila njeno cveće. Sa sve žardinjerom.

Onako, sva iznenađena, nenađena i zatečena, u papučama i spavaćici Komšinica je istrčala iz stana i krenula za Bezimenom.

Bezimena je čula neku nerazgovetnu galamu iza sebe i okrenula se. Videla je Komšinicu koja je trčala ka njoj.

– Lopovi, lopovi – vikala je Komšinica.

Bezimena je, izgleda neiskusna u krađi i ona uplašena, iznenađena i pronađena, počela da trči. Trčala je pravo ka svojoj zgradi. Uletela u ulaz, za njom Komšinica. Bezimena je ušla u svoj novi stan ali je, očigledno neiskusna u krađi, ostavila nezaključana vrata.

Komšinica čija galama je već okupila komšiluk upala je u stan Bezimene. Videla je sto, svoje cveće na stolu. Za stolom je sedeo Bezimeni, pored njega, zadihana od jurnjave, stajala je Bezimena.

– Lopovi jedni, da li ste vi ljudi normalni. Kradete mi cveće. – vikala je Komšinica.

Bezimena je ćutala. Kao i svaki neiskusni lopov nije znala šta da kaže.

Njen suprug, Bezimeni, bio je iznenađen. Bilo je jako neprijatno.

Komšinica je i dalje vikala. Komšiluk se okupio, gvirkao kroz vrata…

Prvo je progovorio Bezimeni.

– Skoro smo se doselili, tek se kućimo. – rekao je Bezimeni ni sam ne znajući zašto je to rekao.

– Ma, šta me briga za vas, dajte i moje cveće, lopovi jedni. – rekla je Komšinica i uzela svoju saksiju.

Tu se, po pričama svedoka, Bezimena malo povratila od bežanja i početnog šoka uhvaćenog lopova. Počela je i ona da viče, da isteruje Komšinicu iz stana.

– Kako vas nije sramota da kradete? – pitala je Komšinica.

– Pa, što da ne kradem? – rekla je Bezimena. – Krade država, što da ne kradem i ja.

Miroslav Miletić

 

Ako ste u mogućnosti, na svu ovu muku, podržite #izglave – donirajte. Svaka donacija je dobrodošla.