Kragujevački fenomeni – Crveni đavoli
Crveni đavoli su za Slavicu bili sreća u nesreći.
Početkom devedesetih, bežeći od rata u rodnoj Hercegovini, Slavica je završila Kragujevcu.
Rekli su nam idete u Kragujevac. Koji Kragujevac? Gde ti je to, mislim se ja. Al’ mi kažu, tamo ima Mašinski fakultet koji smo i ja i moj današnji suprug tad tek počeli da studiramo. I šta ćeš, krenemo i dođemo. Završimo u nekoj kući, u Ilićevu, tu smo par meseci spavali na dušecima, na podu. Užas živi. Tako je bilo, šta da se radi. Posle par dana, ma prva sledeća nedelja, što kažu, šetamo, čujemo galama na stadionu, uđemo i to baš ovamo gde su bili navijači. Kako smo sišli niz tribinu, ja, ovako drčna, viknem – Koji su naši, za koga da navijam? Momci se okrenu, počne opšti smeh, pozovu nas i tako ti ja počnem da navijam za Radnički i postanem deo Crvenih đavola.
I dan danas, u međuvremenu pojačana sa jednim mladim „đavolom“, svojim sinom, Slavica, inače, sada uspešna i iskusna preduzetnica, ne propušta utakmice svog kluba. Ona je deo jednog velikog i šarenolikog društva ljudi različitih godina, poslova, obrazovanja… Jedini zajednički imenitelj je klub- Radnički. Ne samo fudbalski, Crveni đavoli su na svim utakmicama klubova Sportskog društva Radnički.
Nije to ništa čudno kad je u pitanju Radnički, koji ove godine slavi 100 godina postojanja. Radnički je od svog osnivanja imao verne navijače. Više o svemu imate na Vikipediji, a za ovu priliku, recimo, ovaj podatak: Za vreme Kraljevine Jugoslavije bili su jedna od najbrojnijih i najvernijih grupa navijača. Bili su prepoznatljivi po crvenim kapama. Organizovana su gostovanja na fudbalske utakmice, najčešće vozom. Prvi „navijački voz“ krenuo je 29. jula 1934. godine. Oko 600 navijača Radničkog iz Kragujevca otputovalo je u Beograd na kvalifikacionu utakmicu za nacionalno prvenstvo protiv BASK-a. Putovalo se i u Zagreb, Sarajevo, Split, Novi Sad, Niš, Skoplje i druge gradove.
Mnogo godina kasnije na putovanja su išli Mane, Laze, Bula, Četnik, Bulja, Slavko, stotine i stotine navijača “nove generacije”. Oni su to čudo navijačko, deo jednog od nastarijih gradskih fenomena, zvanično 7. marta 1989. godine i nazvali Crveni đavoli. U martu ove godine su žurkom u Domu omladine proslavili 34 rođendan. I opet šarena ekipa – od klinaca koje ne poznajem, pa sve do veterana, da ne kažem, nas penzionera. Neko skače uz muziku, a neko cupka u mestu.
Nismo mi prvi đavoli, nismo mi to izmislili, mi smo samo nastavili priču koju su pre nas vodili mnogi drugi navijači. Bili su tu Zoki Amerikanac, Cuci, Šita, Mimoza…, priča Mane, jedan od osnivača Đavola.
Mane je ujedno i pravi hroničar istorije navijačke grupe. I on je, kao i svi mi, slušao priče starijih čaršijanaca o prvim navijačima, o punom stadionu ne samo kad je bio fudbal, nego i kad su se održavali bokserski mečevi. Pedesetih i početkom šezdesetih, dve najveće legende među navijačima bili Žika struja i Džane. Kazimir Petrović, živa enciklopedija kragujevačkog sporta, kaže da je Džane posebno bio poznat po trubi koju je nosio na utakmicama. Džane je ujedno i autor legendarnog pokliča – „Sine Slavo skomataj ga“. Bilo je to svojevrsno uputstvo jednom od igrača Radničkog kako da zaustavi protivničkog fudbalera.
Kad je proslavio 50. rođendan Radnički je, kako je to i pripadalo u tadašnjoj SFRJ, posle, po svedočenju još uvek živih aktera, „napetog i neizvesnog“ plej ofa sa Sutjeskom i Crvenkom, ušao u Prvu ligu Jugoslavije. Tada je utakmice Radničkog gledalo tridesetak hiljada ljudi.
Mane priča da je negde u to vreme i nastao naziv “Crveni đavoli”. Navijači su na jednoj utakmici napravili bakljadu, dopisnik prestoničkih novina je spektakularnu atmosferu uporedio sa onom na Old Trafordu, Mančester junajteda i navijači Radničkog dobili su nadimak Crveni Đavoli.
Legenda kaže da je te 1969. godine, posle bakljade, brazilski Santos sa Peleom bio toliko impresioniran atmosferom, da su se umesto prijateljske utakmice sa beogradskim Partizanom došli u Kragujevac i igrali protiv Radničkog, gde ih je čekalo 40.000 gledalaca, plus još desetak okolo stadiona.
Ovde ću da vam srušim prvog Sneška podatkom da je gostovanje Santosa u Kragujevcu bilo dogovoreno prepiskom između klubova i plaćeno mesecima unapred. Bilo je oblačno, padala je kiša, bilo je mnogo manje ljudi na tribinama, ali rezultat je bio i ostao tačan 4:4. Nerešeno, na obostrano zadovoljstvo i malo muke za Pelea na samom kraju utakmice kad je morao da prođe sam pola terena, naniže sve igrače i izjednači. Da baš ne pukne bruka das u izgubili od “tamo nekog Radničkog”.
Nova generacija Đavola putovala je, kao i njihovi prethodnici, širom zemlje. Najdalje su, kažu, stigli do Brisela.
Shvatio sam da smo fenomen kad sam video 3.000 ljudi iza nas i to na jedan poziv – priča Laze. U vreme kad nije bilo mobilnog. Stajali smo ispred Balkana, samo krene priča i eto nas. Ili jedan broj okreneš i onda teraj u krug. Imaš te ljude uvek, makar bili u pitanju i klikeri, samo da je Radnički.
Iako većinu navijačkih grupa, pa i Đavole, na prvu loptu vezuju za nerede, sukobe sa milicijom, tuče sa protivničkim navijačima, stvari nisu baš tako jednostavne. I ovde, verovali ili ne, postoji neki kodeks.
Na prvom mestu je da budeš ispravan, dobro, ljubav prema klubu, gradu i da si ispravan, a nakada da kažem i malo zejeban – objašnjava Mane. U svetu navijača nezamislivo je da druga navijačka grupa prođe kroz grad skandirajući ime svog kluba ili svog grada. O.K. može da se zamisli i dešava se, ali ne bez reakcije.
To se zove “prozivka” i ona ne može da prođe bez odgovora. Nigde u svetu, pa ni u Srbiji, pa ni u Kragujevcu.
Danas više i nema tuča kao što su bile nekad. Ovo sad je nešto drugo što nema veze sa navijačima. Nekad su se tuče dešavale, kad su se dešavale, samo na dan utakmice. Posle toga ništa.
Interesantno je, verovali ili ne, i prijateljstvo među navijačkim grupama,
Ljudi misle da su uvek tuče. To nema pojma. Nama se dešavalo, recimo, dođu navijači iz Niša i mi ih ugostimo. Sećam se jednom bili njih trojica, zezali smo se da je svako poneo po jedno slovo svog grada. Takve ljude ispoštuješ jer su putovali, prešli ko zna koliko da budu uz svoj klub. Pa mi smo, na kraju krajeva, u nekim gradovima pomogli osnivanje navijačkih klubova– objašnjava Laze nepoznatu stranu navijačkog fenomena.
Za razliku od drugih klubova čiji su navijači, što kažu, sa svih strana, Crveni đavoli su čista gradska priča. Samo Radnički, ništa drugi klub. Nema priče – navijam za Radnički a ovako za Zvezdu ili Partizan… Taj lokalpatriotizam uz snažnu, tradicionalnu, antifašističku notu – koju valjda ne treba objašnjavati kad je u pitanju Kragujevac – u mnogome je opredelio i politički značaj ovog fenomena. Đavoli su oduvek bili opoziciono opredeljeni, mada će Mane u jednom trenutku reći da ih niko nije više prevario nego opozicija.
Jednom kad je Đinđić dolazio ovde mi ga sretnemo i pitamo što je na mitingu u Beogradu pozdravio samo navijače Zvezde i Partizana. On čovek, onako, gleda nas kaže – Nemam pojma, nisam ni znao da ste bili. I na sledećem mitingu nas prozove.
Nisu ovo Đavoli tražili od Đinđića bez veze, što im tako došlo, nisu to bile čestitke i pozdravi. Tako nešto se zaslužilo. Evo, da ovde srušim i drugog Sneška i dam vam odgovor na pitanje – Ko je prvi viknuo “Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane”, legendarni poklič koji su kasnije širom Srbije skandirali milioni. Crveni đavoli, prijatelji, Crveni đavoli. To je tačan odgovor.
Bilo kako bilo, politički stav Đavola nije bio bez značaja u političkom životu grada, pa i države. I naravno, nije prošao nezapaženo od nadležnih službi koje su, kako pričaju Laze i Mane, izlazile sa raznim primamljivim ponudama. Ali, to vam je kao i u životu, nepristojne ponude koštaju mnogo. Kasnije.
Oni koji ovo ne znaju padnu i postanu instrument u rukama sistema – što svakodnevno možete da gledate na tribinama naših najvećih stadiona. Skandiranja su danas naručena- drugim rečima.
Oni koji su znali o čemu se radi, ostali su ono što su bili i davno nekad, kao klinci – navijači svog kluba, navijači Radničkog, Crveni đavoli.
Crveni đavoli su ušli u moj život i emisiju Iz glave jednog ponedeljka uveče, sasvim neplanirano. Tih dana se vodila rasprava oko nekog, da kažem “incidenta” sa protivničkim navijačima. Pričalo se svašta, momci su se kao redovni slušaoci (samo)pozvali da dođu u emisiju i ispričaju šta se zaista desilo. Da skratim, na kraju je njihova priča bila istinita, bili su u pravu. Već sledećeg ponedeljka došli su opet, pa onog tamo ponedeljka i tako ponedeljak po ponedeljak…
Niko ne zna – čak ni ja – koliko je godina emisija Iz glave ponedeljkom od osam uveče imala “navijački dodatak” – Dok anđeli spavaju (đavoli kolo vode). Koliko ja znam, a dozvoljavam da grešim, bila je to, barem na “ovim prostorima”, jedina navijačka radio emisija. Jedinstvena kao što je jedinstven i fenomen Crvenih đavola.
Miroslav Miletić
