Mići Turčinu, za 20 godina “IZ GLAVE”

Eto, posle dvadeset godina, ipak ću ti reći, ali u poverenju, nemoj da širiš …
Dobar si, odličan! I ne samo pred mikrofonom; dobar si jer su te svojatali svi, a ostao si svoj. Dobar si jer si promovisao mnoge koji su posle bežali od pitanja. Dobar si i zbog nekih stvari koje sam od tebe naučio da oćutim…

 

Eto, dobi’ malo vremena, pa reših da ti se javim; kako ste, mi smo dobro, koje i vama želimo …..

Ovako su nekad počinjala pisma, po ključu, nije ti trebalo ništa iz glave, sve su već pametniji osmislili – za tvoje dobro!
Nikada nisam pisao pisma, ali, eto, danas moram.
Da nije retrogradan, nazvao bih ga jubilejom, ali ipak neka bude rođendan, on ti bar garantuje parče torte, ono sa ćoška, sa najviše šlaga !
Dvadeset godina, brate mili, malo li je!?

Tada su, pred novu godinu, ulice bile pune tezgi sa čestitkama, da sam znao dokle ćeš da dobaciš, kupio bih neku. A ulični prodavci su odvrtali radio, slušali su “IZ GLAVE”. Nekako se to uklapalo u prazninu kore debelog mozga, koju su nam još tada načeli, naravno – za naše dobro!
Zavoleli te ljudi jer si bio jasan i imao urbani žargon. Bio si deo mejnstrima koji smo živeli.

Dobro, bilo je i onih koji su te drugačije doživljavali, kao momka koji će sa tim naprslim glasom daleko dogurati: ako ne zapeva sa Breginim babuškama, sigurnu karijeru pravi na otvaranju puta, recimo, Žitorađa – Niš, ili tako, neki lep kraj. Lično, dao bih ti koridor 10, ali, poranio si.
Ja imam i dokaz za to: ‘aj otpevaj reč “kukavica”!?
Vaistinu, džanum!

Dvadeset godina, par puta nedeljno, po par sati – ogroman je to rad. Održao si pažnju slušalaštva, to je teško. I to u najtežoj radijskoj formi – iz glave!

I dogodilo se da umesto da radio promoviše voditelja, bude obrnuto. Medije neki dobri ljudi gase, ali tvoj brend ne mogu, uprkos preseljavanju.
I to je nešto što je najveća satisfakcija, za dvodecenijski rad u svim uslovima. Poplave, bombe …
Dobro, ‘aj sad, valjao bi i koji dinar…. ali, brate mili, kad nisi bio bogat do sad, ne moraš ni od sad.

Ja sam ti davno govorio – Mićo, stalno si nov i neponovljiv, što se malo ne ponavljaš, sa svim onim pričama od kojih smo se smejali, zvali bi te na neku veliku prestoničku televiziju, pa lepo, nedeljom popodne sediš, motaš sarmice, a deset pevaljki ti postavlja pitanja: “Je l’ volite svoju suprugu, koje cigarete trošite, je l’ vaš pas pametniji od vašeg komšije?” ….. Dobiješ aplauz i pare!!! Lepe pare!

Eto, posle dvadeset godina, ipak ću ti reći, ali u poverenju, nemoj da širiš …
Dobar si, odličan! I ne samo pred mikrofonom; dobar si jer su te svojatali svi, a ostao si svoj. Dobar si jer si promovisao mnoge koji su posle bežali od pitanja. Dobar si i zbog nekih stvari koje sam od tebe naučio da oćutim…

Žao mi je što neću biti 14. na tvojoj žurci u Knaževsko srpskom teatru, jer volim tortu, a i piće koje bih ti doneo, popio bih sam, šta da ti radim kad ne piješ!

A i volim te žurke multietničkog karaktera; jer, bato moj, kad deci daš imena Jelisaveta i Milena, kad ti je žena razdragana, a kućni svetac Sava, kad uspeš ni iz čega da platiš sve račune i odškoluješ devojke, u ovoj zemlji, ti si Turčin!
Zato, uživaj u svom danu, pa i zapevaj, makar imaš muzičare za respekt!
Ja ću u to ime popiti jednu, ovde, u Petrovcu na moru.

‘Aj, otpevaj reč “kukavica”?
E’ sam ti reko!? Vaistinu džanum!

Tvoj prijatelj
Nenad Maksimović.
Budva, Montenegro, 11.09.2017.