Na digitalnoj terapiji kod Katarine
U postkovid fazi života sve više imam običaj da kažem da sam nešto zaboravio. To je odličan izgovor, pogotovu u mojm godinama. Još kad sam čuo za izraz “mentalne magle” mojoj sreći nije bilo kraja. Sad, sve što zaboravim i slučajno i namerno, od kućnih obaveza pa do sećanja na neke događaje ili ljude, pogotovu nečijeg imena, slegnem ramenima i kažem – “Mentalne magle, ubiše me.”
Davno sam slušao Gabi dok je pevala Arsenovu “Pamtim samo srećne dane”, i naučio da zaboravljam loše. I da praštam, na kraju krajeva. U stvari, pamtim nešto i od lošeg ali, eto, kao ne sećam se, to je uostalom u ljudskoj prirodi, valjda. Tako sam čuo. A i lepše mi da mislim da je tako.
Pandemije se skoro ne sećam. Pamtim par gluposti vlasti sa onih čuvenih kzn, pamtim redove ispred ATD u Kragujevcu, lopove koji su ukrali suncobran koji je štitio ljude koji su satima čekali u redu za pregled, lepe karantinske večeri sa ćerkama i suprugom, ključ od stana u mom džepu da slučajno ne izađu napolje sa kucama dok je zabranjeno… tako te lepe stvari.
I pamtim da sam visio kao i svi na društvenim mrežama. Gledao šta ljudi pišu, šta rade, kako se brane od ludila u koje smo zaglavili. Sećam se postova i fotografija moje drugarice Lole i još nekih žena koje su šile maske, sećam se jedne medicinske sestre koja je na kvarno snimala i objavila nekog šnajdera koji je šio maske i prodavao ih papreno, onih koji su išli u prodavnice za ceo komšiluk… tako te lepe stvari.
A pamtim i da sam jednog dana, tamo negde na početku pandemije, na fejzbuk zidu Kaće Milićević video kratak post koji je počinjao sa pitanjem – Kako si? I mislim da sam krenuo da pišem nešto, pa sam obrisao. Više puta tako. U međuvremenu, drugi su odgovarali. Ne samo tog dana, nego svakog dana.
Jer ta, kao i svi mi, poludela žena, Katarina je svakog dana, mesecima, postavljala to najgore moguće pitanje, pitanje na koje nikad nisam znao da odgovorim. Ni u “normalnim” vremenima, ako ih je ikad bilo, a pogotovu ne tada ili sada, svejedno je, sve je gore, ionako.
Kako si?
Stari partijski kadrovi bi rekli – Ne slažem se sa vašim pitanjem.
Ovi sad, moderni, tražili bi pola pola, pomoć prijatelja…
A ja? Ja bih zamenio pitanje.
Ne znam ni dan danas kako sam bio tada, za vreme pandemije, ne znam ni sad, dok ovo kuckam da kažem kako sam. Imam ja, kao i svi templejte, šablone, unapred spremljene, automatske odgovore, nije to problem – “Dobro je, dobro je” ili “Evo, nije loše, guram nekako”, u tom fazonu. Posebno mi je u zadnjih godinu dana, posle operacije raka, upale pluća sa apcesom, kovida i postkovida – bilo je ludo i nezaboravno – omiljen odgovor: “Znaš kako, kad pobegneš sa lopate sve je dobro.”
Sad bih možda, kad razmislim sa pozicije – živ ili mrtav – rekao da sam dobro. Opet, jebeš i svaki život. Nije svaki život – život, pogotovu ne u ovoj zemlji. I možda bih sad sve ovo napisao, možda bih sve ovo što sam dosad napisao rekao dok ležim na tom njenom digitalnom terapeutskom kauču, kad bi Katarina opet postavila pitanje – Kako si?
A onda sam jednog dana, kad je sve već kao prošlo, kad su skori svi zaboravili na kovid, kad se više niko ne pridržava mera, kad su protivnici vakcina skoro pa pobedili, sad kad zbog fudbala, Kosova, registarskih tablica, grejanja, lošeg vazduha, svih muka sa kojima se muči predsednik, svih muka sa kojima se susrećemo od jutra do sutra, dakle, tako mi jednog dana palo na pamet da pitam – A kako si ti Katarina?
Da se i ja malo volonterski, aktivistički, bavim digitalnom terapijom – Pusti mene sad, reci mi kako si ti Katarina?
I pitao sam je. I evo šta kaže Katarina:
„Romantizovanje prošlosti me može odvesti u rukavac svetosti i ispravnosti. U prirodi nam je da se, kad preživimo najgore trenutke, sećamo onog što je u njima bilo dobro. Zavrteću kalendar na februar i početak marta 2020. Pratila sam šta se dešava u Kini, iz dana u dan, pratila sam Bojana Radovića koji tamo živi, i znala sam – kad se u Kini otvori prozor, u Evropi ljudi počinju da kijaju.
Već imam traumatično iskustvo optužbe da širim paniku, iz marta 1999. (moj otac, i žene u prodavnici, kad sam popodne 24.3.1999. kupovala mleko i pelene za bebu). Isto mi je govorio muž, kad sam ga naterala da po nevremenu ide da nam kupi maske, krajem februara 2020. Rekao mi je da sam luda, a te tri maske za odrasle i tri za decu koje mu je apotekarka dala bile su naša jedina zaštita sledećih nekoliko meseci. U međuvremenu je dete u našoj porodici prestalo da bude dete, imali smo ukupno tri maske za nas četvoro. Što je bilo više nego što su imali drugi, i toga sam bila svesna.
Znala sam šta se dešava, ali sam se nadala da neće. I to je ljudski, prirodno je. Ipak, u petak, 13. marta, sa kolegama smo se dogovorili da nećemo dolaziti na posao neko vreme. Deci i mužu sam tog popodneva rekla da od ponedeljka neće ići u školu i na fakultet, i da smo mi od tog trenutka u izolaciji, ma šta država uradi ili ne uradi. Bila sam besna zbog odnosa vlasti, zbog najsmešnijeg virusa u istoriji i šopinga u Milanu.
No, bes je ono što me pokreće na akciju. Ako vlasti ne možemo da verujemo, i ako ne možemo da se oslonimo na sistemske odluke, onda moramo da se samoorganizujemo i da preuzmemo odgovornost za sebe i svoje okruženje.
14. marta 2020. pitala sam ljude na svom Fejsbuk profilu: „Kako si?“ (15. marta je uvedeno vanredno stanje državi.) I pitala sam ljude svake sledeće večeri kako su.
Oni su mi odgovarali.
Bila je to zajednica koja je imala svoju rutinu, i ta rutina je bila zamena za sve ono što nam je u rutinama korona uskratila. Svake večeri velika grupa ljudi je ispred svojih ekrana pisala kako je, i čitala kako su drugi. U toj grupi bili su meni bliski ljudi, i ljudi koje ne poznajem. Međusobno se većina nije poznavala, susreli su se ispod tog pitanja, prepoznali se i počeli da se druže i međusobno ispomažu.
U toj javnoj i vidljivoj grupi bilo je stotinak osoba. Mnogo, mnogo više ih je samo čitalo. Isto toliko je pisalo meni direktno – i ta su dopisivanja ono o čemu se ne govori, ono što se nosi u grob. Ljudi koje je korona zarobila u inostranstvu, oni koji žive sami, a imali su preko 65 godina, i nikoga da im bar ispred vrata dođe i pita ih kako su i treba li im šta, ljudi koji su živeli su nesrećnim zajednicama, ljudi koji su se upravo rastali, oni koji su tada shvatili da sa ljudima sa kojima dele krov ne dele i sreću. Mnogo je ličnih priča ispisano, iz nekog razloga svi ti ljudi su meni verovali, ili im je bio samo potreban prostor da se otvore – to nikada nećmo znati.
No, taj prostor je otvoren i u njemu su se ljudi osećali kao deo jedne zajednice, dela društva, oslobođeni do te mere da mogu da govore o svojim strahovima, tugama, ali je bilo mnogo smeha. Podrška je jedna reč koju sad svi koriste i već me nervira njena upotreba – pa ću je izbeći. Ljudi su na tom mom virtuelnom zidu videli svoje ogledalo i ogolili se pred njim. I ja sam se ogolila – kao i ti, Mićo, i skoro pa sve naše kolege i koleginice – i ja sam introvert koji se bavi javnim poslom. Mi se ne otvaramo lako drugima, dajemo im samo jedan deo mali deo sebe.
Uglavnom su pisale žene, ali su čitali i muškarci. To znam jer kada se javljao konkretan problem, konkretno pitanje za nešto, muškarci su uskakali da daju odgovor. Dakle, čitali su, učestvovali su, onako kako su se sa tim osećali dobro.
Do 7. juna 2020. svake smo se večeri otvarali i pitali „Kako si?“
Od tada, nikada ne pitam nikoga kako si? Ako nemam vremena da stanem i slušam kako je neko stvarno.
Kako si? Jednostavno pitanje sa komplikovanim odgovorom.
U koroni nismo sami birali hoćemo li se osećati zatvoreno ili zarobljeno.
Ni sad to ne biramo.
A ti, kako si?“
Nekoliko izabranih statusa:
Svet ovih dana prolazi kroz krizu, i kako to obično biva, a što ljudska vrsta nikada neće naučiti, sve što je prirodno, dođe i prođe, ostavi posledice, podseti nas kako smo mali, a sve društveno traje, ne nastaje nikad preko noći, ne nestaje preko noći, a posledice neravnopravnosti i diskriminacije uvek rađaju nasilje. Sve to nas podseti da smo samo zajedno jaki, i da borba protiv fašizma nikada ne sme da prestane. Sve što se dešava ne dešava se negde daleko, tamo nekome, dešava se sada, svima nama.
2.6.2020.
Kako si?
Još od kad sam bila sasvim mala, impresionirali su me potezi koje možeš da napraviš u iznenadnim situacijama, a koje nekome spasavaju život.
Zato sam jako volela predmet “Prva pomoć” u školi, do besvesti sam vežbala previjanja, posebno previjanja nezgodnih delova tela, poput ruke, palca. Deda mi je bio model, vežbala sam satima na njemu, ruske kape, previjanja ruke, šake, noge… (Jednom mi je u životu to koristilo, kad je Borisa pred polazak sa mora iz Grčke ujela zločinačka EU kanta za smeće, i odnela mu pola jagodice na prstu, jer je gurnuo ruku u nju, a nije zgazio pedalu na dnu. Odmah smo znali da je to atak EU na slobodu Srba, tako da sam ja primenila svoje stečeno znanje i previla mu ranu toliko dobro da kad smo stigli kući, u hitnoj su mu rekli: “Ovo vam je neko odlično previo, nećemo da diramo, dođite preksutra.” Ha!)
Znala sam kako se izvodi Hajmlihov zahvat (teoretski, niko nije bio lud da mi dozvoli da stvarno vežbam), i to sad celu priču čini ozbiljnijom, taj zahvat ne umem da objasnim, ni ime tačno da mu kažem, ali sam ga izvela jednom, kad se Maja davila bombonom.
Ne znam odakle to znam, ali pamtim da ako neko pada sa visine, nikako ne treba da pokušavamo da ga uhvatimo, jer ćemo tako da ubijemo i sebe i njega, već ono što treba da uradimo je da ga gurnemo u stranu. Za one koji su pažljivije pratili časove fizike, objašnjenje je jednostavno, al ja nisam, pa neću ni da pokušavam da objasnim zašto (Šta sam radila? Učila da previjam, svašta.)
I to sam radila od 14. marta, svake večeri. Sve nas koji smo bili u slobodnom padu, gurnula sam u stranu. Skrenula misli, uhvatila nežnost, zarobila malo smeha ovde. Pisala sam vam i pisali ste mi, što javno, što u inboks, kako ste. Razne teške situacije smo prošli zajedno. Ma kakav da je bio dan, na spavanje sam odlazila spokojna, i spavala sam, o kako sam dobro spavala sve ove dane, a naročito noći (53 po mom proračunu).
Hvala vam na tome. Što ste bili uz mene, što sam mogla da vas osetim, što ste mi verovali, što ste se otvarali često pred potpunim neznancima.
Ovo je poslednje pitanje “Kako si?” za sada.
Oni koji su bili u izolaciji, izašli su. Oni koji su radili u bolnicama, sada će, verujem, imati malo odmora. Ostali će imati slobodu da sami odlučuju kada će i kako da izlaze, druže se, zabavljaju.
Pazite na sebe! Nije korona jedina opasnost. Budite zdravi, koliko je moguće srećni, a ja ću biti tu, i kad ne pitam javno kako si?
31.5.2020.
Razmišljam da je ljudski organizam čudo, prvo reaguje i brani se od napada, a potom uspe da se odbrani. Tako je i sa onim što fizički osećamo, a tako je i sa psihom.
Deli nas još devet sati od izlaska najdužeg policijskog zatvaranja u kojem smo bili. I na to smo se navikli, kao što se navikla koža ruku na agresivne hemikalije. Navikli smo se i na vlast ovakvu, i na to da nam budale propisuju lekove, laici nauku, sportisti nam govore o vakcinama… i na to smo se navikli. Neki ignorišemo, neki se čudimo, neki se ljutimo, neki verujemo.
20.4.2020.
Kliknite na ove linkove, ima jako zanimljivih sardžaja.
https://www.facebook.com/photo/?fbid=10219461584584853&set=pcb.10219461609505476
https://www.facebook.com/photo/?fbid=10219383364149391&set=a.2682731622088
https://www.facebook.com/photo/?fbid=10219105132313769&set=a.1100506547450
https://www.facebook.com/photo/?fbid=146275910312100&set=a.106063964333295
Posebno vam možda bude interesantan ovaj video. Pogledajte kako su se Kaćine prijateljice zahvalile na “digitalnoj terapiji”.
Tekst je deo projekta “Odgovor(nost) zajednice: podrška, solidarnost, informisanje – serijal tekstova o tome kakve je posledice pandemija ostavila na pojedince i društvo.” koji je sufinansiran sredstvima iz budžeta grada Kragujevca.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove grada Kragujevca koji je dodelio sredstva.
