Porazni ukus pobede

Sada, dvadesetak meseci pošto je korona ušla u naše živote, kad pogledam šta se sve dešavalo, šta sam sve radio i kako sam radio – dok sam radio – osećam se poraženo.

Možda “poražen” nije baš najpreciznije ali je svakako najpribližnije mom osećaju.

Da li to znači da sam možda nezadovoljan onim što sam radio?
Da li to znači da sam negde pogrešio, da sam loše radio?
Ma, ne, rekoh vam već jednom da mogu da budem zadovoljan onim što sam uradio, u prevodu – od koga je dobro je.

Pa šta je onda problem? Zašto već skoro šest meseci koliko sam na “prinudnom zdravstvenom odmoru”, pogotovu onih nezaboravnih 106 dana u bolnici, imam taj osećaj poraza.

Možda zato što nisam dovoljno radio, dovoljno uradio. Kao u onom glupom vicu o učeniku koji stalno ponavlja – “Ali ja sam učio, učio sam nastavniče” da bi dobio vrlo jednostava odgovor – “Ali nisi naučio.”

Dakle, ja sam, kao uostalom i većina, izveštavao. Pričao sam ljudima najmanje tri puta nedeljno sve što sam (sa)znao u vezi pandemije. Broj testiranih, novozaraženih, broj ljudi u kućnoj izolaciji, hospitalizovanih, otpuštenih a kasnije i sve važne informacije u vezi vakcinacije. Ponavljao sam kao papagaj u Iz glave i sa Draganom u Kako ti kažeš sve ono o nošenju maski, držanju distance, dezinfekciji ruku…
Uradio sam sve što sam mogao, sve što sam znao. A opet taj osećaj poraženosti…

Jer, nikad nisam uspeo da saznam i saopštim slušaocima, koliki je, recimo, broj umrlih, koliko se para troši na maske, rukavice, koliko nas sve zajedno koštaju respiratori…

Kad veće pomenuh respiratore, kao što niko živ u ovoj zemlji nije uspeo nikada da sazna koliko je nabavljeno raspiratora i koliko su plaćeni, jer je svemogući predsednik rekao da ga o tome ne pitamo ništa, jer je važno da ih je on nabavio – kako nije naše da o tome razmišljamo – tako važi i za sve ostalo. Tako je Kragujevac ali i ostali gradovi po Srbiji dobio klonirane male predsednike koje nisi mogao ništa da pitaš. Ili si mogao ali bez odgovora.
Tako su tragovi novca bili i ostali (za sada) nevidljivi. Nemaš šta da slediš da bi došao do istine. Čak i onih par najupornijih koji su pokušali da dodju do broja premnulih nikada nisu došlo do potpuno preciznih podataka.

Zavet ćutanja. Pitanja bez odgovora. Vrata koja se ne otvaraju.
Kad sve ovo premotam nije ni čudo što se osećam poraženim.

I uopšte, porazno je sve to sa koronom i ovim društvom. Jer, na kraju krajeva nisam samo ja poražen. Svi su izgubili, gubimo i dalje a nema naznaka da će se nešto promeniti na bolje.
Svi smo poraženi.

Pogledajte medicinske radnike.
Provedite jedan dan sa onima koji se nalaze na kovid odeljenjima, koji pokušavaju kako znaju i umeju sa onim što imaju – a verujte mi, znam iz prve ruke, nikad nemaju dovoljno – da pomognu zaraženima, budite, dakle, ne čak ni jedan dan, jedan sat, desetak minuta sa njima i biće vam vam jasno zašto su – iako čine čuda – i oni poraženi.

Konačno, pogledajte sve nas koliko nas ima. Pogledajmo se za trenutak u oči. Videćete kako smo vrlo jasno podeljeni u dve grupe. Po bilo kom pitanju.
Od vakcine do murala mi smo precizno podeljeno društvo.
Raspolućeno.
Na sve (iz ove perspektive potpuno bezazlene) priče o ravnim pločama, čipovanjima, linijama na nebu, zaprašivaju komaraca, na sve teorije zavere u kojima nikad nismo oskudevali korona je došla kao kec na malu dvojku.
Nema dijaloga na temu Ko je za vakcinu – ko je protiv vakcine i sve moguće rukavce u kojima ova osnovna “svadja” može da nas odvede. Nema razmene argumenata… samo govora mržnje pa čak i fizičkih sukoba. Daleko smo dogurali. Dogurali bi mi dovde i bez korone u to ne sumnjam – našao bi se već neki neposredni povod. Al rekoh vam, imali smo sreće u kartama… I ništa više. Sve ostalo je nesreća koju delimo zavadjeni, raspolućeni, podeljeni, zavadjeni…

Jedino je lepo virusu. Kao retko u kojoj zemlji naišao je na odličnu saradnju i može da vršlja i radi šta hoće i kako mu se hoće.

Naravno, da ne zaboravim, mada valjda se za toliko razumemo, podrazumeva se što se kaže, lepo je i vlasti.

Vlast koja ima ovakve gradjane ne mora da brine za svoju budućnost.

Vlast, koja bi za par dana, da joj je stalo do ove zemlje i ovog naroda, donošenjem i primenjivanjem mera, mogla ako ništa drugo a onda svakako da ublaži posledice pandemije, ne čini ništa što bi moglo da poremeti njen udoban i neupitan položaj, ništo što bi moglo da izazove reakciju neke od zavadjenih strana.
Neće vlast ništa ni vakcinisanima ni nevakcinisanima. Eto, recimo, kovid propusnice, čisto da ima nešto, da ne bude da se ništa nije radilo a svakako dobro dodje kao još jedna koska za glodjanje.

Neće vlast ništa nikome od nas. To sam shvatio još davno, čini mi se prošle jeseni, kada je na nekoj legendarnoj kzn neko od stručnih lica rekao da je svaka porodica u stvari krizni štab.
Drugim rečima, vidite šta ćete i kako ćete sa virusom, sa vakcinama, lekovima i “lekovima”, mastima, snalazite se kako znate i umete. Radite šta hoćete. Mi na vlasti imamo važije probleme. Recimo, izbore.

Jer, oni se više plaše gubitka vlasti nego smrti.
Nemam drugo objašnjenje. Oni žele da ostanu neporaženi. Da pobede.
Na papiru tako će i biti.
I to je ono što je najporaznije.

Miroslav Miletić

Tekst je nastao u okviru projekta “Za redovno informisanje u vanrednim situacijama: slučaj Kragujevac” koji sprovodi udruženje Res Publika. Ovaj projekat je dobio podršku projekta Vlade Švajcarske „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovom tekstu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa.