Predsedniku ima ko da piše
Rusi to, Poštovani Predsedniče, kažu сумасшедший, čita se sumašedšij, mnogo lepo rečeno. To bi vam bilo, najkraće rečeno, lud. Avaj, znate i sami, te ruske širine, dubine i visine, nije to samo prosto lud, mnogo je to složenije. Recimo, neko ko je sišao sa uma, bila bi to prva lopta, Poštovani Predsedniče. Dalje, dublje, šire i više to bi bio neko je ostavio um, napustio ga, dakle bio je uman – pametan, ali je odustao, svesno ili nesvesno pitanje je sad. Sišao. Stao. Ostao. Ostavio um. Bezuman je, dakle. Što je, nadam se da se slažete, mnogo šire, dublje i više nego lud.
Poštovani Predsedniče ili što kažu Njegova Ekselencijo, hiljadu puta sam – ako ne i više – pročitao ili čuo da ste Vi ludi. Na društvenim mrežama, u novinskim tekstovima, teve programima, za kafanskim stolovima, u autobusima, kamionima, avionima… Taksi da pominjem. Svuda se čuje – lud, lud, lud. Totalno je prso, rsno, odlepio, psiho, budala, bolestan, psihopata, manijak, šizofrenik… Široka lepeza koju čak ni tako dubokoumna, širokoumna i visokouma ruska reč сумасшедший, čita se sumašedšij, ne može da pokrije.
Mnogo sam razmišljao o tome, Vaša Ekselencijo, Poštovani Predsedniče, Aleksandre Vučiću, o Vama i svim tim „dijagnozama“. Godinama sam pratio šta radite, slušao Vas, gledao gotovo svako Vaše javno obraćanje, čitao vaše tekstove, intervjue… Ne kažem da se razumem u te stvari, nisam doktor, nisam psihijatar, r.i.p sam novinar, penzioner, invalid, ali što kažu mogu da pogledam.
Vi, Njegova Ekselencijo, Predsedniče Aleksandre Vučiću, Vi NISTE LUDI. Niste bolesni, niste prsli, rsli, niste ni psiho, budala, bolestan, psihopata, manijak, šizofrenik, niste gotovi… vama ama baš ništa ne fali, VI STE NORMALNI.
Vi ste Njegova Ekselencijo, Poštovani Predsedniče Aleksandre Vučiću jednostavno rečeno ZDRAVI. I dalje, Vi stanje svog organizma, stanje svoje psihe u potpunosti kontrolišete. Ako mi ne zamerate Vaša Ekselencijo Poštovani Predsedniče rekao bih, ovako nestručan, da ste vi – ako tako nešto postoji u stručnim knjigama – smireni, hladnokrvni kontrolor. S predumišljajem, svakako, a kako bi drugačije.
Tu se po mom skromnom mišljenju javlja i glavni nesporazum između Vas i onih koji vas smatraju ludim. Potpuno mi je jasno zašto prosečan građanin misli da ste ludi, da ne dodajem sad ostale dijagnoze tipa psihopata, manijak, bolesnik…
Prosečan građanin je, naime, prosečan, on je površan, nije fokusiran na Vas Poštovana, Njegova Ekselencijo, Predsedniče Aleksandre Vučiću, ne prati pažljivo na ono što već decenijama radite, zato što – kako to kažu klinci – nije obratio na pažnjama. Ili meni nekako lepše i svakako duhovitije – prima se kao saučešće.
Vama, Njegova Ekselencijo, Poštovani Predsedniče i meni svakako je ovo poznato, ali evo, recimo, da bi svima bilo jasnije pa čak i svim tim priučenim psihijatrima – hejterima, da objasnim na primeru koji mi prvi pada na pamet.
Skoro je bilo obraćanje građanima koje su, kako to uvek i zauvek pripada, prenosili svi mediji, od nacionalnih sa sve prisutnim novinarima, do lokalnih televizija koje su samo preuzimale signal – mahom TV Pink. I baš tog dana, u jedno trenutku, dok ste pričali o nekoj važnoj temi, mislim da je to bilo nešto oko Kosova, počela je leva ruka, kojom ste bili oslonjeni na sto, da se trese. I to baš onako vidno. Prvo mali jedva primetni drhtaji a onda je skoro ceo sto počeo da se trese. Kao i svaki prosečni gražanin – gledalac.
Odmah su na svim mrežama dežurni ju tjub i gugl psihijaatri – hejteri krenuli sa komentarima kako ste verovatno bolesni, nervno rastrojeni, da vam se ruke tresu od nervoze, da ste gotovi da prsnete, da je pitanje trenutka kada ćete (neki su se nadali) uživo pred kamerama doživeti nervni slom. Kakav danak neiskustvu Njegova Ekselencijo, Poštovani Predsedniče, Aleksandre Vučiću, zar ne? Vi i ja znamo da je u pitanju strogo kontrolisano, smireno i hladnokrvno drhtanje ruke i to s predumišljajem.
Verujem da se nećete naljutiti da objasnim i ostalima koji ne razumeju zaašto ste ovim gestom potencirali značaj pitanja Kosova. Svako može da proba – sedite za sto i jednom rukom se oslonite na ivicu stola, blago ali dovoljno jako prislonite podlakticu na ivicu stola, budite strpljivi i posle određenog vremena mišići i nervi vaše ruke počeće da reaguju i da drhte. Što više pritisnete, drhtaće više. Nekome ko to gleda sa strane učiniće se da ste nervozni, da se tresete, da vam nije dobro. Pogotovu ako, dok vam se trese ruka, drugom mašete i pričate glasno nešto „vrlo važno“.
A šta važnije ima od Kosova?
Ne pitam vas, Njegova Ekselencijo, Poštovani Predsedniče, Aleksandre Vučiću.
Pitam ove ju tjub stručnjake psihijatre, viki analitičare, hejtere. Pa šta ako se važnost tog pitanja naglasi drhtanjem ruke? Ljudima treba objasniti. Nekome nije dovoljno samo da se kaže. A nema se vremena da se ide u vodenicu i ponavlja tri puta. Zato drhtanje ruke. I većina ljudi (koji nisu dežurni psihijatri hejteri), miloni, što nacioanlnih što lokalnih građanki i građana – gledateljki i gledalaca shvate da je situacija ozbiljna.
Ne, Vi, Njegova Ekselencijo, Poštovani Predsedniče, Aleksandre Vučiću, niste vi ludi, niste vi bolesni. Vi ste zdravi.
Drugi su bolesni. Manjina je bolesna. Ili bolje rečeno, pravi se bolesna, a jasno je i njima kao što je jasno i Vama Njegova Ekselencijo, Poštovani Predsedniče, kao što je jasno i meni da se u stvari samo prave da su ludi. Jer, mi nismo polarizovano društvo. Samo je društveni talog bučan, kako ste to lepo rekli Njegova Ekselencijo, Poštovani Predsedniče 2017. godine.
Jasno mi je još nešto Poštovani Predsedniče, Vaša Ekselencijo.
Jasno mi je oko Kosova, odnosa sa međunarodnom zajednicom, Rusijom i Kinom, nema ništa nejasno u odnosu sa Arapima, jasno mi je ama baš sve oko izbora, lokalnih, parlamentarnih, predsedničkih, odnosa prema opoziciji, kristalno mi je jasno oko nasilja, verbalnog i fizičkog, ali ne bih sad širio.
O tome ću u sledećem nastavku – da ne kažem pismu, jer ovo nije pismo. Da je pismo poslao bih poštom a ne objavio ovako. Ali dobro. Njegova Ekselencijo, Poštovani Predsedniče, Aleksandre Vučiću, tako se to kaže. Barem je to vama poznato. Pismo je ali nije. Nešto je ali ništa je.
Miroslav Miletić
U sledećem pismu:
Miloševića je izgubio ratove koje Srbija nije vodila. Vučić je izgubio Kosovo koje nismo imali.
