Redbul ispred zadruge u Gaglovu
Ako nekome i dalje nije jasno o kakvim se emocijama radi, teško da će i biti, ali vredi pokušati.
U selu Gaglovo, na početku najtežeg dela rute (svakako preko 50km u danu), pred mesto dočeka, na putu gde prolaze studenti, bačeno je narcisa, taman toliko da je obrano čitavo dvorište, ne bi li nam se ukazala ta čast.
Jutro nakon što sam mislio da, zbog problema sa tetivama, nema šanse da nastavim putovanje, hajde što shvatam da više nema šanse da stanem, nego već počinjem i da saosećam s devojkama koje još od početka jecaju i grle svakog živog stvora na putu.
Podižem narcis i kitim se (što je deo priče o slici koja se deli mrežama), sedam sa strane i grupi u kojoj sam prilazi domaćin, pedesetih godina, izrastao iz zemlje na kojoj stoji i nudi nam Redbul. Daj čoveče, pa on nikad nije probao Redbul! On zna da u svetu drugačijih navika od sela iz koga retko izlazi, mladi piju to piće i ono mora da bude na stolu – oni su došli, bar i na pola sata. Tu su!
Podignem glavu, na sporednim vratima zadruge stoji baba. Zabrađena. Plače. Sišla bi u ljubav, ali verovatno ne zna ni šta bi kazala i stidi se da uđe u masu.
Pult s hranom, da ne shvatiš šta je taj broj ljudi bio u stanju da pripremi. Na ozvučenju neke standardne pesme (one koje nam već izlaze na nos) jer tu se neko mlađi istakao. Srećni su da nam ma kako ugode.
Da ne grešim dušu, sugurno da je tu bilo i sasvim “modernog” sveta, koji mi nije okupirao pažnju, a i ne bih voleo da neko s ovoliko patetike piše o mom selu. Gledam ih, dok nas dvore, ističe se gospodin sa štrikovanim brkovima i vrh kožnom jaknom, ali iz osamdesetih.
Sve predivno i odjednom probuđeno. O nama ne znaju ništa sem da smo “plaćenici” i da nas vole.
Seo sam i zajecao kao kuče. I niko me nikada neće utešiti, dok poslednju dušu ne izvučemo iz mraka!
P.S. Dok ovo pišem, zamišljam šezdesetogodišnjeg sebe, pred zadrugom u Gaglovu, dok nekoj slobodnoj deci prepričavam naš put ka Nišu. Plačem, ali niko ne shvata zašto. I svejedno me grle, onako kako smo i mi grlili njihove stare.
Janko Milošević
(autor je student – pešak od Kragujevca do Niša, 25. februar – 2.mart 2025. godine)
