Ristić: Imao sam malo sreće u nesreći

Početkom septembra 2024. godine u kratkoj agencijskoj vesti pisalo je da je Dragan Ristić, srpski reprezentativac u parastreljaštvu, osvojio zlatnu medalju na Paraolimpijskim igrama u disciplini R9, miks, 50 metara, MK puška, ležeći stav, klasa SH2. On je tog dana, posle tek osmog mesta u kvalifikacijama, pogodio 250,2 kruga, što je samo 2,5 kruga manje od rekorda, koji je postavio tri godine ranije na Paraolimpijadi u Tokiju.

Bila je to Draganova deveta zlatna medalja, uz dve iz Tokija treća sa Paraolimpijskih igara. Tu su još tri zlatne sa svetskih i tri sa evropskih prvenstava, Deluje sve kao neka lepa bajka. Ne znam baš mnogo takvih sportista. Još manje poznajem ljudi sa takavom, ne samo sportskom, nego životnom pričom. Shvatio sam to kad smo razgovarali, pred put u Pariz, u dvorištu njegove  porodične kuće u kragujevačkom naselju Sušica.

Šest dana pre bomardovanja, 1999. godine, Dragan je doživeo saobraćajnu nesreću. Posle ukupno 155 dana u bolnici i gotovo dve godine rehabilitacija, uz pomoć štaka i invalidskih kolica uspeo je da se vrati u koliko – toliko normalan život i počne da radi. Tada je, još u stanu roditelja, počeo da pravi ukrasne kese. Kaže da mu je glavni motiv bila situacija u kojoj  se porodica našla. Mlađi brat, majka pred otkazom, otac u propaloj Zastavi. “Bilo je teško”, priča Dragan, “morao sam nešto da radim. Komšinice koja je živela baš preko puta nas mi je predložila da radim te ukrasne kese. Ona je isto to radila. I ja krenem, naručim papir, sve donesu, ja to sklapam, u međuvremenu majka ostala bez posla hajde i ona da sklapa sa mnom, otac ide, nudi po prodavnicama, prijavim sve da mi ide radni staž i onda sam ušao u taj posao baš onako ozbiljno.”

Taj posao radio je sve do 2009. godine kada se posvetio streljaštvu. I pre toga se oprobao i to uspešno. “Moj drug koji je bio na civilnom služenju vojnog roka mi je je predložio da odem do udruženja paraplegičara, da probam malo taj sport mada me to i nije nešto privlačilo. Međutim, odemo na takmičenje, da li je bila Mataruška Banja ili Vrnjačka Banja, to je bilo neko prvo takmičenje 2005. godine i ja bez nekog posebnog treninga opalim lep rezultat.”, kaže Dragan.

Razmišljao je i tad da nastavi da se bavi sportom ali posao je bio važniji. Nije imao dovoljno vremena za sve a posao je išao dobro.  Ipak posle godinu ponovo se uključio i otišao na takmičenje u Igalo. “I tamo se desi da se okliznem i padnem, povredim zglob, sve se opet stopira na dva meseca, nosi gips ponovo, vežbaj i kad se sve završilo, prošla zima, rešim a se posvetim sportu. Tad sam upoznao selektora Nenada Pajića, razgovarao sa njim jer sam video da se strelci spremaju za Peking, da to sve to postoji i funkcioniše. Rekao sam mu da bih bih ušao u sve to, on je pozovao, ovde, streljački klub Čika Mata, tu je radio Saša Pauković, obezbedio mi da treniram u hali Jezero i tako to počne. Vrlo brzo sam počeo da pravim dobre rezultate i od te 2009. godine sam prestao sa kesama i posvetio se samo sportu.”

Ti si sada profesionalni sportista, od toga živiš?

“Da, mi smo izjednačeni – olimpijski i paraolimpijski sportisti. Ja sam već 2010. godine uzeo zlato pa sam se automatski vezao četiri godine za stipendiju Olimpijskog komiteta Srbije, odnosno Ministarstva omladine i sporta. Imao sam stipendiju u naredne četiri godine pa sam onda uzeo zlato u Španijii, to ti je na neki način mesečni prihod, da imaš za dalji rad, za život. To je takav sport. Nije to pravi profesionalni sport, na način na koji su neki drugi sportovi, jer ovde nema takmičenja sa novčanim nagradama a i ako ima to je simbolično.”

Kako si i kad si konačno prešao u svet osoba sa invaliditetom?

“Smatrao sam o.k. proći će za par meseci i ja ću ponovo da ustanem na noge, moći ću da šetam, da igram mali fudbal, basket, tako nešto. Mislio sam ako samo vežbam vratiću se u normalu, moći ću da funkcionišem kao i svi moji vršnjaci. Jer kod povreda kičme i vrata uvek postoji u tih prvih godinu dana mogućnost da se vrati neki pokreti, samo je potreban rad, vežba. Međutim, kad sam prešao u RH centar upoznao sam ljude koji su tu već godinama. Tamo ima jedna velika terasa sa koje se vidi dečije odeljenje. Vikendom nema mnogo ljudi, slabo se radi, svi odu kući i onda izadeš na terasu i vidiš tu decu od kojih su neka sa problemom još od rođenja, vidiš to neko dete koje ima četiri – pet godina, mala deca, neki u kolicima, pa gurkaju ta kolica, kao igraju fudbal, to kad sam video bilo mi je mnogo teško. Osetio sam neki grč, bol u grudima.  Bilo mi je teže to nego sve što sam prošao na Banjicu. I šrafove i buši i ušivaj, sve što mi se izdešavalo. Tek kad vidiš ljude sa povredama od pre 10 ili 15 godina shvatiš celu stvar, da si imao sreće.”

Shvatiš da ima malo i sreće u nesreći?

“Ja sam ležao pet meseci u bolnici. Samo sam gledao u plafon. Zbog tih povreda nisam mogao ni na levi bok, ni na desni bok, ni na stomak, nego jednostavno samo na leđa. U celoj toj nesreći dosta je važno i psihičko stanje, ta neka mentalna snaga. Bez toga nema ništa u životu. Bez toga ne bih pravio ni kese, ne bih se bavio sportom. Ja sam ti čist primer, ako pričamo sad o tom sportu. Jedini sam u Kragujevcu, zadnjih par godina, koji je deo reprezentacije, koji se ozbiljno bavi ovim sportom. Južno od Kragujevca, ja ne znam da li imamo jednog ili dvojicu sportista. Ima jedan biciklista iz Niša, ostalo je Beograd, Zrenjanin, Novi Sad. Nema nas toliko mnogo jer moraš da budeš uporan, moraš da izguraš celu stvar a to ne možeš ako nisi mentalno jak.”

Da li je to glavni razlog što se ljudi sa invaliditetom ne uključuju više ne samo u sport nego i u uobičajeni život?

“Mislim da kad su u pitanju mlađi ljudi ima možda i tog nekog osećaja sramote, tipa kako ću sad u kolicima ili na štakama, onda, opet, ženskim osobama je mnogo teže nego muškarcima… Ali to sve ide od porodice. Ako ti na prvom mestu porodica pa i prijatelji pruže podršku sve je lakše. Ja i dan danas imam pet – šest dobrih drugara koje sam imao i pre povrede, i dan danas smo tu jedan za drugog u svako doba dana, ako treba da se čujemo, neka pomoć možda ili da izađemo zajedno do grada. To je mnogo bitno ali opet ako se ti sam ne pokreneš niko ne može da te pokrene. Kad ti neko pruži ruku treba da pružiš i ti ruku. Moraš da iskoristiš tu priliku.”

Kad pogledaš ovih 25 godina unazad i uporediš sa današnjim stanjem – koliko je urađeno da se olakša kretanje ljudima u invalidskim kolicima?

“Najgore su prepreke, ako hoćeš sam da izađeš, da odeš do prodavnice, da odeš do neke ustanove. To nije u dovoljnoj meri prilagođeno a tamo gde je prilagođeno, gde postoje te neke kosine za kolica, sve je nekako odrađeno reda radi, postoji da bi prošlo neku papirologija. Pogledaj kosine na prelazima, nisu uvek napravljene kako treba. Teško da neko sa kolicima sam tu može da funkcioniše. Lako se dešava da se pokvari lift pa da se to danima i danima ne popravlja… pa pogledaj samo koliko ima obeleženih parking mesta za nas što po gradu, što po marketima i vidiš da večina parkira kako kome gde odgovara, ne obraćaju pažnja. Nekako se mi kao ljudi ne menjamo. To ne važi za sve, ali deluje da smo iz godine u godinu lošiji, da smo malo sebični, da smo malo drski, bezobrazni, nervozni i i da nemamo taj neki prag tolerancije koji bi trebalo da imamo jedni prema drugima. Zato osobe sa invaliditetom to najviše i osete, zato što su fizički nemoćni u određenim situacijama. Ali, kažem nisu svi takvi. Ljudi su generalno spremniji da pomognu. Nema više okretanja glave, čuđenja. Možda tu, barem kod mene, ima veze i sport. Bili smo lepo ispraćeni u Tokio, pa sam se iznenadio kad sam se varatio koliko mi se ljudi na ulici javilo i pozdravilo.”

Da li si u prilici da odlučuješ, šta bi prvo uradio kad su u pitanju osobe sa invaliditetom?

“Pošao bih od RH centra, od bolnice, od tih ustanova. Na proleće baš ove godine imao sam priliku da, zbog nekih svojih problema, odem do bolnice, da odem do RH centra. To je sve kameno doba, bukvalno eto, ovde živim 46 godina, tu su mi svi rođeni, ja mislim da sve ono kako je napravljeno stoji i danas, da se ništa nije promenilo. Vidim to i iz razgovora sa medicinskim osobljem. Žena koja radi kao fzioterapeutkinja mi je rekla da je sramota da iznosi peškire koji imaju po 100 rupa i da u njih uvija pacijente. Otišla je i kupila 10 peškira od svojih para. Došli smo na  taj neki nivo da su nam mnogo bitnije neke neke druge, manje važne stvari. Evo ja sam u sportu i nemam ništa protiv da se ulaže u sport ali daj prvo da vidimo to što je vezano za medicinu. Ipak neke stvari treba, jednostavno, da imaju prednost. Teško da čovek koji je zdrav ima osećaj kao onaj ko je u nekom zdravstvenom problemu. To bi sigurno olakšalo put osobama sa invaliditetom. U inostranstvu je sve to dobro napravljeno. Evo, primera radi, ja sam upoznao dosta sportista amputiraca – da nije u šorcu, ne bi znao da ima protezu. Kod nas i dan danas se stavljaju te drvene, teške proteze koje nisu prilagođene. Ne možeš da hodaš bez štaka. Mislim da to treba da se promeni i da i mnogo više sredstava treba da se izdvaja za invalidska pomagala. Džabe što ti dobiješ kolica koja nisu funkcionalna, koja su teška koja treba neko da ti gura, da ti pomaže, uzbrdo, nizbrdo. Zato sve te ustanove koje odlučuju moraju da imaju bolju komunikaciju da bi se napravila neka priča koja bi mogla da pomogne na pravi način.”

Koliko sa kolegama iz drugih zemalja pričaš o sportu a koliko o problemima invaliditeta. Kako je u drugim zemljama?

“Mi u principu funkcionišemo zajedno, većina nas koji smo sa prostora bivše Jugoslavije. Kad pogledaš sve je to nekako slično. Nije to sad neka velika razlika. Slovenci i Hrvati su u Evropskoj uniji pa su kod njih nešto značajnije razlike. Sigurno je malo drugačije ali ništa tu nije specijalno. Jednostavno uvek ćeš lako da nađeš problem. Svuda ima prepreka. Od onoga što sam ja imao prilike da vidim mislim da su Japanci po pitanju svega toga otišli najdalje. Tamo je sve skroz u u fulu, znači, jednostavno nikakve prepreke nije bilo gde god da smo išli. Slično je i u Londonu. Najbitnije su ulice, šetališta, da na pešačkom prelazu budu te kosine da stvarno imaš mogućnost da se krećeš. U Španiji sve je to rešeno odlično, barem tamo gde sam ja bio. Kod nas, u Srbiji, Novi Sad je poprilično dobar po tom pitanju.”

Da li izbegavaš da koristiš kolica ili je – koliko sam stariji sve lakše sedam?

“Imam taj prekid u četvrtom vratnom pršljenu i onda jednostavno ponekad mi se desi da, kao sijalica koja zatreperi, tako zatreperim i ja. Nekako noga popusti jer zbog te povrede vrata imam spazam. I onda dovoljna je sitnica. Dovoljno je sa te da te zasvrbi ujed komarca pa da mišić sam odreaguje kako ne treba.”

Da li ti se desilo prilikom takmičenja, kad pucaš, da imaš takav problem?

“Na početku mi se dešavalo da me iznenadi ali sad tačno osetim po reakciji tela. Sve se to nekako uvežba u slučaju da se desi. Sačekam sekundu dve – tri da prođe, ne stavim prst na okidač nego sačekam malo.”

Kakva je uloge trenera u vašem sportu? Oko toga se vodila velika rasprava sad kad su Zorana Arunović i Damir Mikec osvojili medalje.

“Video sam te rasprave. Uloga trenera je važna. On može da zaustavi strelca, da ga pomeri sa linije, da ga malo odmori, da malo popriča, da se restartuje strelac. Može tokom takmičenja da uđe i napravi tu blagu pauzu. To može da utiče na konkurenta, da izgubi neki ritam. Sve to znači, par sekundi znači.”

Kako se nosiš sa pritiskom koji se stvori pred velika takmičenja?

“Streljaštvo je specifično. Nije kao u ekipnim spotovima gde imaš takmičenje po grupama, pa onda, dobro danas sam izgubio, ima još šanse. Ovde ti se sve svodi na taj jedan dan, na tih sat vremena koliko traju kvalifikacije. Ako prođeš, posle par sati pucaš finale i to je to. Proba 15 minuta i meč 60 minuta. Dodaj finale gde se puca za medalje i to je sve u svemu nekih dva sata, dva i po sata najviše. Problem je što se kod svih stvori taj pritisak zbog značaja Olimpijade. Stvori se nervoza. Ali to je nešto što moraš da prođeš, moraš sa tim da se boriš. Po meni ključna stvar je u kvalitetnom broju treninga koje odradim. Ja radim trening kao da je meč, kao da sam sad došao na takmičenje. Trudim se da pogodim što više krugova, da uđem u finale, da budem što bolji sa tih 60 dijabola. Važno je i da nemaš neki zdravstveni problem, da nemaš problema sa hranom, važno je biti zdrav tog dana. A potrebno je malo i sportske sreće. Primera radi, ja odradim nedeljno pet treninga, dva mogu da pucam mnogo, mnogo dobro a treći dan kad dođem jednostavno neće. A kad pogledaš sve isto, ista streljana, isto mesto, ista puška, sve isto, ali nešto neće, tako da je potrebno malo i te sportska sreće.”

Miroslav Miletić

 

Tekst je nastao u okviru projekta udruženja Res Publika „Lokalni mediji u službi zajednice: Mediji za sve“, koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.