Skok u najpogodnije mjesto

Vidiš ovo je doista adekvatno.

O čemu pričaš, Marko.

Pa, ovo, prozor. Vidiš, lako se otvara, nizak je, evo meni je u visini kukova, znači ovo je moje najpogodnije mjesto za samoubojstvo.

Šta će ti kad si mrtav. Umro si.

Nisam još umro, tek ću da umrijeti.

Samoubistvo?

Ne znam, kako bih znao kako ću umrijeti. Ja samo tražim mjesto za samoubojstvo. Evo, preko 50 godina.

Znam, znam slušao sam ploču.

Pa, čemu onda čuđenje.

Kako čemu? Nemoguće je da si ovde, da stojiš tu pored prozora, da pričamo jer znam da sam te sanjao kad si umro.

Jeste, sjećam se i ja, sanjao si me tog dana kad sam umro, sjećam se baš smo ovde stajali.

Nemoguće.

Što nemoguće, par mjeseci tamo vamo, ko živ ko mrtav, sve može. Ni ti ni ja nismo bili pored ovog prozora. Tebe su već bili zakrpili, bio si već u novom stanu, a ja samo što sam umro. Bila je veljača, kod tebe februar. I pričali smo, jebi ga, pričali smo..

Da, u pravu si, tačno. Pričali smo. Ti si rekao da je prozor na pravoj visini, kako je sedam spratova taman da se kokneš. Da, da, da, sad se sećam. To je bio drugi san, san u kome sam sanjao prvi san kad sam te sačekao na štajgi pred koncert na kome smo stajali ovde na hodniku, pored prozora. Ali ti si tada bio živ.

Jeste, Mićo, a ti si pričao kako ovo nije najpogodnje mjesto za samoubojstvo.

Pa i nije. Mislim, možeš da se ubiješ ako skočiš sa ove visine. Ali snimi dole na šta skačeš. Na neki trošan krov, ono dole je neka kuhinja, vidiš dim iz kuhinje. Šta ako skočiš i ne ubiješ se, šta ako nešto ublaži tvoj pad pa se samo polomiš. A ima i gore od toga – šta ako skočiš i padneš na nekog dole i ubiješ ga. Zamisli tu glupost. Ti sav polomljen ali živ a neko ispod tebe mrtav.

Ne znam, nisam o tome razmišljao. Mislio sam samo kako se ću se ubit. Ti nisi?

Ne, ne, nisam. Ne umire mi se još.

Nemoj srat. Nemoguće je da nisi barem jednom rekao sebi – ubit ću se.

Naravno da jesam. Palo mi je na pamet, ko zna koliko puta, imao sam te crne misli jedno vreme, ali nikad nisam o tome ozbiljno razmišljao.

Zaista? A o čemu si razmišljao 91. godine, tamo negde u kasnu jesen, dok si sjedio u vojnom kamionu na putu ka Zemuniku? Kad uopće nisi znao što su crne misli. O čemu si razmišljao tog dana?

Miroslav Miletić
(Skok u najpogodnije mjesto; Zbirka tumornih misli – ulomak odlomka)

Podržite #izglave, podržite Zbirku tumornih misli, doniraj. Neće brat da vas zaboravi.