Smeh letnje noći

Negde na društvenim mrežama video sam nekakav konkurs ili poziv sledeće sadržine: napišite najstrašniju priču koristeći samo četiri reči. Ima raznih fora i fazona, ljudi su dovitljivi, svašta su pisali, ali meni se najviše svidela sledeća „priča“ od četiri reči: „Ja živim u Srbiji.“
Priča je zaista strašna. Kratka i jasna, pogotovu nama koji živimo u Srbiji. Moja priča je slična, možda je i vaša tu negde, samo je malo duža. Moja priča ima jedno slovo više, kaže – I ja živim u Srbiji.
Strah je zajeban. Svako ima neki strah, svako se nečega plaši. Onaj ko kaže da ga nije strah ili laže ili ne želi da prizna da ga je strah. Većina ljudi u ovoj zemlji živi u strahu. Nisam vam ništa bolji ili gori. Rekoh vam već – i ja živim u Srbiji.
Većina se ujutru budi iz strašnog sna, otvara oči i dan počinje strahom, bolje reći strahovima: kako će mu proći i da li će proći dan, da li će imati dovoljno da preživi, da sastavi jutro i veče, da li će imati detetu za školski džeparac – užinu, hoće li mu baš tog dana zatrebati novac za neki od neplaćenih računa, da li će nešto uspeti da se sklopi za ručak, ostade li bar za dve popodnevne kafe ili mora da se kupuje novih 100 grama, ima li jogurta za večeru, šta li će, na kraju, da kažu na televiziji.
Uveče pogasimo svetla, legnemo u krevet jedno pored drugog, zatvorimo oči i tonemo u san razmišljajući šta ćemo i kako ćemo ujutru kad se probudimo. I tako, u krug, dan po dan, noć po noć, život u strahu, život u Srbiji.
Ljudi se plaše za porodicu, za posao, za zdravlje. I to baš tim redosledom.
Roditelji brinu za svoju decu ne primećujući kako su deca sve zabrinutija za svoje roditelje koji zabrinuti za svoju decu ne primećuju koliko su se izobličili od brige i straha.
Svako ko radi, da l’ na belo, da l’ na crno, ne menja mnogo, preplašen je i prestravljen da ne izgubi posao. Jer vidi koliko njih očajnički traže posao, koliko njih je spremno na sve što se od njih zatraži samo da dodje do posla i jedan strah zameni drugim, boljim strahom, sigurnijim strahom.
Zdravlje je na zadnjem mestu. Niko ne obraća pažnju na zdravlje dok ga ne dotera do duvara. U svetu ljudi se (normalno) najviše plaše smrti. I ovde je tako. Ali u Srbiji nema straha od smrti kao posledice bolesti nego straha od smrti kao posledice užasno teškog života.
Priča mi moj drug Kepa, bubnjar, razgovor dve bake, za kasom, u prodavnici.
„Koliko je sve poskupelo, ovo više ne može da se izdrži.“, kaže jedna.
„Ćuti, sva sreća da je život kratak!“, odgovara druga.
Smešno? Tužno? Teško? Strašno? Sve je. Tako je.
Strah je u Srbiji toliko velik da se o tome ćuti.
Niko „pametan“ ne želi da priča o strahu. Ćuti, nisi lud valjda da pričaš o tome, ko zna šta sve može da ti se desi. Doći će baba – roga, jeste ona što si je svake noći čekao kao malo dete, poješće te mrak, polomiće ti neko ruke i noge, oteće ti dete, ostaćeš bez posla, prijatelju, pokupiće ti stvari iz kuće, daće te u novine, bićeš na nekim slikama, snimcima, nemoj mnogo da se siliš, ne izleći se i ne trči pred rudu, bolje ti je da ćutiš.
Trpi strah. Kad mogu svi drugi, možeš i ti. Plaši se kao i sav normalan svet u Srbiji.
Ćuti se u Srbiji glasno. I tu nije kraj. Ovde se ljudi plaše čak i da slušaju one koji su preplašeni progovorili. Zatvraju oči i uši. U strahu, da ne bi čuli strahove drugih, otvaraju usta i ispuštaju jednolične i glasne tonove koji nekada mogu biti i zavodljivo melodični.
Priznajem, toliko me je strah da moram stalno da pričam, da pišem. Plašim se da prestanem. Plašim se da zaboravim na svoj(e) strah(ove), makar i na trenutak. Strah me je svakog dana. Strah me je svake noći.
Strah je u Srbiji toliko velik da je to postalo smešno.
I pomišljam, preplašen, smeh je hrabrost. Strah se plaši smeha.

Miroslav Miletić