Šta će jednom pisati ispod ove slike?
Kao i uvek kad se popnem na tu scenu nešto što sam hteo da kažem zaboravim a nešto što mi nije bilo ni na kraj pameti izleti. Tako taj mehanizam #izglave, koliko god se ja trudio da ga izbegnem, koliko god se pripremao, pravio beleške, na kraju pobedi i uvek bude neplaniranih reči.
Ovogodišnja priznanja iz glave, to malo parče metala – bedž #izglavedrug i parče klirita #izglaveuspravise, crne su boje. Jedino je ostala jedna jedva vidljiva tačka crvene boje. Godini koja je otišla, 2023. godini nisam mogao da dam bilo koju drugu boju osim crne, ostavljajući to malo crvene kao neku vatricu, neku nadu koja još uvek postoji. I to sam se setio da kažem.
Zaboravio sam da kažem da sve ove ljude sa fotografije povezuje jedna reč a to je aktivizam. Ili, recimo, angažovanost ili otpor, borba, pobuna… Marko i Mira su muzejski aktivisti, Đavoli navijački a L.U.R. rokenrol aktivisti. Darko je književni, pozorišni aktivista, a u ovom slučaju možda i najviše aktivista kulture sećanja, Vera, Marija i Bojana su civilne aktivistkinje a Lokalni font politički aktivisti.
Ova misao mi je negde u pričama o tim ljudima, Najbolje iz Kragujevca a po prvi put a i šire, onome što me povezuje sa njima a čega je bilo više nego što sam u prvom trenutku mislio, ta početna ideja mi je neprimetno odlutala.
Bilo je neplaniranih srećnih ali teških trenutaka te večeri. Znao sam za neke da će ih biti ali baš toliko teških, mnogo teških, to nisam znao. Možda zato što sam i sam sebe iznenadio ozbiljnošću nisam primetio da sam zaboravio da kažem zašto baš ti ljudi, šta je to što ih povezuje, kako to da kad stanu jedno pored drugog, iako se neki od njih lično i ne poznaju, to izgleda kao skup starih poznanika, prijatelja, kako se tako lepo ono što rade dopunjuje, preklapa, jača jedno drugo pa na kraju umesto vatrice ispadne nekakva iznenadna i moćna vatra građanskog nepristajanja.
I onda, na kraju, taj mehanizam iz glave – dok su jedan po jedan dolazili na scenu da se još jednom svi zajedno poklone, izgovorio sam, potpono nepotrebnu, besmislenu rečenicu: “Dođite još jednom svi da se slikamo.” Besmislenu, jer su nas već snimale tri kamere, nekoliko fotografa i ko zna koiko desetina mobilnih. Ali ta besmisao podsetila me je na Markove reči kako je prilokom otvaranja Mujeza bicikala i pop kulture u opštoj frci zaboravio važnu stvar – da ispod eksponata stavi potpise, da nam svima objasni šta stoji na tom zidu, u toj vitrini, šta to gledamo.
I onda, kad se sve završilo u stvari, kad su sva priznanja već bila dodeljena, kad su svi stali jedan pored drugog na sceni, rekao sam da sam slično kao i Marko neke stvari zaboravio da kažem ali da bih voleo da ispod fotografija tih ljudi oko mene, koja su baš u tom trenutku nastajale na nečijim fotoaparatima ii mobilnim, piše – Oni su se borili.
Zato su oni #izglavedrug. To sam hteo da vam kažem.
Miroslav Miletić
P.S.
Dok sam pokušavao da sklopim nekako ove rečenice, da to na nešto liči, da može da se pročita, dok sam pisao i brisao, bukvalno beli dan do ponoći, Dragana je na svom fejzbuk zidu sve objasnila u par redova: “Prošla godina je bila crna, teška, takva je malo bila i priredba. Malo, jer kad je tako crno, onda zablistaju ljudi. Dobri ljudi s dobrim namerama. Ovi ljudi su svetlost u mraku 2023. godine. Ima ih mnogo više, ima ih u svakom gradu, to je najveće ohrabrenje. I izazov, da ih prepoznamo i podržimo, da se držimo zajedno i osvetljavamo široko.
Zaključak: Duhoklonuće nije reč godine, to je laž. Reč godine je aktivizam, fotografije su dokaz.”
I to sam hteo da vam kažem.
