A šta vi NATO sve kažete?

U utorak uveče Pink je, iznenada počeo da emituje “Boj na Kosovu”.
Bilo je jasno šta to znači i šta nam se svima sprema sutra. Posle nekoliko dana od početka bombardovanja već smo se bili navikli.
Život je išao svojim uobičajenim tokom: u iščekivanju smrti. Nešto kao i ovih dana.Gotovo da sam spreman da pomislim da se skoro ništa nije promenilo od tada, od 1999. godine. Evo nas, sedimo i čekamo. Bez obzira što se, realno, mnogo toga oko nas promenilo. Ako ništa drugo mi smo se promenili, koliko god se opirali, ja sam se promenio.

Kad je zasvirala prva šizela, u sredu popodne, sedeo sam u studiju Radio Kragujevca i radio “Iz glave”. Mirnije nego uobičajeno, pravio sam neku vrstu retrospektive svega onoga što se dešavalo prethodnih dana.
Onda je šiznulo.
Onda je valjda došao i Kauboj, ili je već bio tu. Jer je već imao dojavu, od ćerke Jane, iz Italije.

Ne sećam se tačno, mora da ima negde na kasetama, ali rekao sam nešto u stilu, da “ovo više nije proba, da nije zezanje, stvarno je, sklonite se ljudi, radite po uputstvima” jer radio je inače danima ponavljao šta treba da se radi u slučaju napada. (Kasnije mi je jedan tip iz “Duvanprometa” priznao da je za njega sve počelo tek kad je čuo kako sam naglo počeo “ozbiljno” da pričam)

Onda je nešto posle 19.30. tresnulo pa je nestala struja.
Kauboj i ja smo otišli u “Staru Srbiju”, možda je bio još neko. U stvari, sigurno je bio ali ne sećam se ko. Jedan iz Službe se posle hvalio da je sedeo tu, pored nas, stalno ali niko ga se nije sećao. Ni dan danas.
Dogovorili smo se da sačekamo i da čim dodje struja nastavimo program. Kauboj je telefonom to objasnio nekim činovnicima u “Elektrošumadiji” pa su uključili struju za naš, radijski, deo ulice.

Vratili smo se uključili mašine i nastavili program. Muzika za probu, minut dva, a onda smo, naravno, objavili gde je tresnulo. I odmah su zvali Kauboja, kao ordgovorno uredničko lice, i počeli da dave sa „bezbedosno-informativne pozicije“ kako ne smemo da objavimo gde je pala bomba.
Odakle nam ta ideja? Ko nam je to dozvolio? Da li smo mi normalni?
Kao da to oni pored kojih je pala nisu znali. Kao da svi u gradu to nisu znali.

I tako je bilo, tako je to trajalo dok je sve iznad nas, na nebu, trajalo.
Kompletna redakacija prvog programa Radio Kragujevca radila je preko dana, kada obično nije bilo šizenja. Kad je sviralo – gasi program. U stvari ne znam, ne sećam se, da ne grešim dušu.
Znam samo da mii nismo gasili! Nikad.
Nas nekoliko radili smo od 19.00 do 07.00. Obično, negde u to vreme, kad bi pao mrak, kad bi zavijala šizela, mi smo počinjali. Ujutru, kad je svanjavalo, kad bi odvijala ona bolja šizela – smirela, mi smo završavali. Emitovali smo vesti, sve što smo mogli da pohvatamo, čak i sa interneta neke informacije, malo ih čistili od sumanutih izraza, koliko je to bilo moguće.

Svirali smo u početku “regularnu” muziku, tražili su “ozbiljnu”, pristali smo na instrumentale. Svima su nam dosadili za ceo život.
Dakle, Kauboj, Zoki Djordjević, Šone, ton majstori Goran, Nikola i Gane a povremeno i Zvonko i Gaca dok nije obukao uniformu. Sa nama je bio i Miki, radio amater, danas vlasnik “Bravo radija”. Možda sam nekog zaboravio. Nije namerno.

Miki je, inače, slušao komunikaciju radio amatera i objašnjavao nam odakle idu, kako se približavaju i kako nas, ako imamo sreće, a neko drugi ne, preleću razna čudesa zvana peršinzi, rakete, bombe, avioni…
To nismo objavljivali. Bilo je zabranjeno. Jer, radili smo pod pritiskom! Malo naši, malo njini. Ali nalazili smo razne fore da “objsnimo” šta se dešava, pa smo pričali kako “nema razloga za zabrinutost” jer se “ne očekuju nikakvi napadi”, pa onda “uskoro više informacija”, ili „a sad odmorite uz muziku iz našeg studija“. I ljudi su vrlo brzo ukapirali te šifre. Znali su po tim šiframa da li je gusto ili ne.
Ovi drugi što su bili zaduženi za idejno-političku korektnost nisu ukapirali. Ili jesu, ali ih je bilo sramota da pitaju jer bi ispali “glupi u društvu”.

Bili smo dva i po meseca crvena tačka na svim instrument tablama “milosrdnog andjela”. Jer, predajnik je, kako su mi objasnili Gaca i Zvonko, inače zračio. Video se “iz aviona”, što bi rekli. Nije nam bio potreban lokator. Znali su gde smo.
Bilo je samo pitanje hoće li ili neće da nas roknu. Nas nisu! Druge jesu.

Onda se neko, pametan, setio pa naredio da bi bilo dobro da se radio izmesti. Jer, kad nas već odozgo vide, ako nas roknu da ne izginu svi oko zgrade radija.
I neki (ev)genije nas prebaci 100 metara dalje u zgradu “Vodovoda”, preko puta crkve. Jebavali su se Gaca i Zvonko sa gajtanima ali džaba. Jer, vrlo brzo smo se vratili. Mislim da smo kraj, pobedu nad agresorom, ipak dočekali u studiju.
Svirali smo dan ili dva instrumentale, iste one, a onda sam u nedelju uveče, kad su objavili da smo pobedili, rekao Kauboju da ću da sviram reguralnu muziku, pa šta bude. Kauboj je rekao:”Teraj!” I svirnuli smo prvo “Kako je lepo biti glup”.

Ja sam, inače, jedini imao “popust”. Radio sam do ponoći ili malo posle ponoći. Jer Gana je bila sama sa decom i kevom. Beba je imala 7 godina a Milena tek 10 meseci.
Vraćao sam se kući po mrklom mraku. Išao sam sredinom Gušićeve. Prestravljen! Samo tada, dok bih se vraćao, bilo me je strah. Ne u studiju, ne u kući – samo to mračno parče puta do kuće. Gledao sam zvezde na nebu, polako učio i naučio šta su objekti u kretanju i na kojoj su visini. I gledao sam u daljini semafor na raskrsnici sa Zmaj Jovonom. Crveno i zeleno svetlo. Moji putokazi do zgrade ispred koje su celu noć sedeli „Lazanski“, tako smo ih zvali, komšije koje su gledale u nebo i komentarisali kretanje svetlucavih objekata.

I preživeli smo Kauboj, Zoki Djordjević, Šone, Goran, Nikola, Gane, Miki, Zvonko i Gaca, Tito, Rex, Savo, Moša i odmah tu pored i ja.
Mnogo njih nije preživelo.
Mada realno mogli smo da rsnemo ko rumunska licna.

I da sam rsnuo, da me je odneo „milosrdni andjeo“, garantujem vam glavom, sad bi pričali:“A jeste li palili sveće za Turčina kad palite sveće za ove po Evropi i svetu! Kako možete da budete toliko licemerni? Oni su ga i ubili.”
Meni bi, kao i svakom mrtvom, bilo svejedno. Sveća, cvet, cigara, kafa, sok, rakijica… svejedno. Više mi ne bi bilo važno. Jebi ga, na nebu si. Vidiš sve jasnije: istinu, iskrenost, to tako rasprostranjeno licemerje, laž, opšte foliranje..

Živiš, pa umereš i onda ti svejedno.
Ali neko bi se u mom slučaju, siguran sam, već setio i, kao što to i priliči, rekao:”Ako, valja se, pokojnik je voleo da se zajebava.”
Ako niko drugi, onda Dragana, sigurno.

Miroslav Miletić

Fotografija: Zoran Petrović

U tom smislu  – valja se, pokojnik je voleo –  kliknite na ovaj link i #PodržiIzGlave – donirajte.