ŠTO ME MAJKO KOMIRANOG RODI U MESECU SMRTI

Neka nevidljiva, mračna sila, svake godine, ali uvek, baš u martu, počne da juri ovom zemljom, dešavaju se neobjašnjivi dogadjaji, misteriozna ubistva, nerazjašnjene smrti, ratovi, prošle godine zemljotres ili poplave, a skoro svake godine predizborne kampanje i onda i izbori. Kad sve prodje umesto da dobijem odgovore gomilaju se nova pitanja.

Zašto, pitam (vas) ja! Zašto baš sve to i što baš u martu mesecu. Što nije, recimo, u novembru, maju, avgustu, mada ni tu ne stojimo bolje, ako ćemo pošteno.

Nemam dobro – zato. A kad nemaš zato, kad nemaš odgovor na zašto je, zbog čega je, kad ne znaš ni šta je onda mora da je neka zavera.

Postao sam pristalica ove teorije. Nemam kud, moram, jer kako sebi da objasnim šta se ovo dešava(lo). Mučim se godinama, decenijama. Pitam se, pitam se i ostajem bez odgovora.

Više ne! Sad znam.

Mora da je neka zavera. I jeste. Pazite, ovo ću vam reći samo jednom, čitajte naglas: k o m a.

Tako je, mi smo svi u komi a sve ovo što se dešava, u stvari, u stvarnosti se ne dešava. Sve(t) je samo kobajagi, šatro, hatala, kao san, doduše, većini ružan, ali san! Verovali vi ili ne, to vam je što nam je, koma je.

Ogugalao sam, naravno, tražio sam – koristio savremene metode istraživačkog novinarstva: kad ne znaš pitaj Gugla.

Navešću vam samo jedan od mnogobrojnih primera iz svetske prakse. Čuli ste svi za Homera Simpsona, gledali ste barem jednu epizodu Simpsonovih. Primetili ste da se i tamo dešavaju čudne stvari. Zašto? Zato što je Homer u komi! Da, da, već 25 godine taj lik je u komi, još od aprila meseca 1992. godine. To mu je što mu je, koma mu je. Naučno dokazano na internetu! Gugl barem ne laže, valjda za toliko znate.

Te godine, u epizodi „Homer, jeretik“ Homer pita Boga koja je svrha života (kakav danak neiskustvu!) napominjući da ne želi da čeka da umre kako bi to i saznao.
Bog mu je na to odgovara: “Ne možeš da sačekaš šest meseci?”
Šta se desilo posle ovoga? Homer pada u komu!

Dakle, sve što se dešavalo posle 1992. godine u Springfildu je Homerova mašta, snovi, koma, prijatelji moji. Mislite da se zezam? Pa, dobro, kako se onda likovi iz serije ne menjaju, ne stare. Svi su isti, žena ima istu frizuru, deca idu u isti razred, uvek se ima za klopu, nikad ne sipa gorivo, posao, kuća, kafana, milicija ista, vlast ista!

Koma, Homerova koma.

Koma, moja koma. Koma, karma koma!

Sve što se dešava(lo) u mom životu je koma!

Bio sam u komi 9. marta. Nisu bile demonstracije, nije bilo vodenih topova, tenkova na ulicama. Nisam u svom stanu sakrivao drugara objašnjavajući mu da boljeg jataka nije moga da nadje. Nije Dragana tog dana rekla da treba da “idemo odavde, bilo gde”, nije tačno da sam odmahnuo rukom i rekao joj: “Ne lupaj, vidiš da je gotovo, ovo se završava za par dana.”

Bio je to samo ružan san. Ko će ga znati? Mozak u komi, kažu, stručna lica, to vam je potpuno neistražena i nepoznata oblast. Sve je moguće!

Nisam bio u ratu. Niste ni vi bili. Srbija nije bila u ratu, niti će ikada biti. Samo sam ružno sanjao draga mesta, recimo, Plitvička jezera. Ko vam može sa sigurnošću reći da ste bili u ili iznad Sarajeva, da ste bili u Vukovaru, Srebrenici… Niste, u komi ste!

Nije tačno da sam bio ispred „Zelengore“ kada su javili da je ubijen Djindjić. Bio sam u komi. Nisam se vratio na radio i počeo da radim emisiju. Evo, moj drug, Raus, fotoreporter, kome su javili šta se dešava, leži pored mene, u komi. Pitajte njega ako meni ne verujete.

Ko kaže da je Milošević umro jednog martovskog dana u Hagu! Ko kaže da su mi pretili, posmatrali me, slušali, zivkali telefonom, hvalili kako su lepa kolica u kojima moja supruga, po parku, vozika našu tek rodjenu ćerku. Nije tačno da me je neki tip sačekao i zveknuo pesnicom u glavu jednog martovskog (ili nekog drugog) dana kad sam izašao sa radija. Ko može da posvedoči da je Milošević bacao moju knjigu pred rukovodstvo stranke dok se drao: “Šta se ovo radi po Kragujevcu?!” Niko, pa čak ni onaj i ona što su sedeli za stolom i ćutali. Naravno – u komi su.

Nisam bio u studiju Radio Kragujevca kada je počelo bombardovanje. Nije tačno da mi je jedan rekao: “Brate, kad sam čuo kako pričaš tek tad sam ukapirao da je stvarno počelo.” Nema šanse da sam skoro tri meseca svaku noć provodio u tom studiju. Bio sam u komi. Imam više svedoka, eno su, jedan do drugog, Gaca, Zvonko, Zoki, Šone, Kauboj, mali Miki… Komirani!

Koma sve objašnjava. I ovaj čudni mesec mart ali i sve ostalo!

Bio sam u komi kad je bila 8. sednica, kad sam se svadjao sa majkom i pisao tekst o “kumovskim običajima” i zajmu za preporod Srbije za splitsku “Omladinsku iskru”.

Nisam bio na Gazimestanu, radio reportažu sa mojim drugom Mikicom za zagrebački “Start”. Jedini komirani medju masom novinara koji su umesto da snimaju i slikaju aplaudirali velikom vodji koji je sleteo par minuta ranije. Bio sam u komi dok sam koračao na dva metra od njega snimajući šta priča, dok veselo maše mojim “kolegama”. Nije me začudjeno pogledao trenutak pre nego što sam mogao da padnem u baru iza sebe i obrukam se pred elitom sedme sile. Bio sam u komi.

Ili, recimo, i taj toliko izvikani 5.oktobar. Laže onaj koji kaže da sam inkriminisanog dana popodne, kad je počela da gori Skupština rekao: „Odo’ ja malo do kuće da odmorim pa dolazim oko sedam da radim!“ Tog dana bio sam u dubokoj komi. Dan posle, 6. oktobra, u subotu, pao sam u još dublju komu. I za ovo imam svedoke, nekad su svi bili u istoj, drugoj boji, mada ih je danas malo na kojima su ostali tragovi boje.

I još nešto da vam kažem: dan danas sam u komi – još od onog dana u martu pre 62 godina kad sam se rodio.

Moj života je koma.

Moja majka i ja, naše suze.

Moj otac i ja, naše ćutanje.

Moj brat i ja, naša samoća.

Supruga moja i ćerke, naše radosti i muke.

Moj tumor i ja, naš veseli rastanak.

Moji malobrojni, zabrinuti i preplašeni, prijatelji.

Sve te emisije, priče i pesme “iz glave” sa muzičarima, ova slova koja se nižu, sve je to koma, samo jedan san.

Sve te vlasti, opozicije, pusti političari, njihove priče, televizije, novine, naslovi, sve je to jedna lepa uspavanke za duboku i mirnu komu. Naš život je koma.

Srbija je koma!

“Što me majko, komiranog rodi u mesecu smrti?”, mora da su bile prve reči koje sam izgovorio kad sam se rodio.

“Sačekaj da prodje mart mesec, sunce majkino, sačekaj da prodje život, sine moj.”, mora da je rekla moja komirana majka.

Rekoh vam postao sam pristalica teorije zavere – teorije kome. Lakše mi je, jasnije mi je ovako.

Prošlost, sadašnjost, budućnost, ako toga uopšte ima, sve je toliko prosto da je smešno. Piše vam na početku, pogledajte gore: kad ne znaš šta je mora da je neka zavera.

Koma, moja koma! Koma, naša koma!

Miroslav Miletić

Za budjenje iz kome kliknite na ovaj link – #PodržiIzGlave – svaka donacija je dobrodošla.