Tri pisma za pandemiju

Ima ona priča koja kaže da u Americi svi znaju gde su bili kad je ubijen Kenedi. Drugim rečima svaka generacija ima svoj “događaj”. E, sad, kad je u pitanju život na “ovim prostorima” ne oskudevamo u “događajima”. Imamo ih za više života. Ratovi, bombardovanja, ubistva, protesti, demonstracije… I bilo nam je malo, pa smo se pre neku godinu pridružili svetu i sa njima podelili iskustvo pandemije.

Lokdaun iliti karantin, preciznije rečeno vanredno stanje u Srbiji uvedeno je 15. marta 2020. na moj 59. rođendan. Skloni smo zaboravu, nije čudo potiskivati loše uspomene, pa da vas podsetim: delimična ili potpuna zabrana kretanja, redovi pred prodavnicama, policijski čas čija su dužina menjala, za Uskrs je trajao 84 sata, mrcvarenje penzionera koji su u nabavku mogli kao zombiji u cik zore, jedno vreme samo jednom nedeljno, pa onda ona zabrana izlaska za sve od pet popodne do ujutru, zatvorene granice, zatvorene škole, kafane…

Zatvoren život da bi se sačuvao život – tako nešto je čini mi se rekao predsednik koji je svakodnevno histerisao na konferencijama za novinare bez novinara na svim  televizijama.

Policijski čas posebno je zezao kućne ljubimce. Prvo nisi mogao da ih izvodiš posle osam uveče ili pet popodne. Ljudi se pobunili i onda je moglo svakodnevno od 11 uveče do 1 posle ponoći, a vikendom od ujutru od 8 do 10. Koliko ja pamtim.

Bilo je još mnogo budalaština, verovatno vam je ovih par redova probudilo sećanja na to vreme.

Moja porodica, Dragana, Jelisaveta, Milena i ja plus dva psa, Điđi rezident i Žoza kao spešl gest star, doživela je jedinstveno iskustvo. Možda je tako i sa vama. Svaka porodica, svaka osoba seća se gde je bila i šta je radila za vreme vanrednog stanja.

Tako su i nastala ova tri “pisma”.

Jelisavetino pismo

Moj lokdaun je počeo tatinim rođendanom. Negde oko 15. marta sam došla u Kragujevac sa psom i cegerom u kojem je bilo svega par stvari.

Proglašenje vanrednog stanja za mene je, u početku, značilo samo još par dana sa mojima pre nego što se vratim nazad u Beograd. Gledala sam na to kao neki produženi vikend. Verovala sam da neću ostati dugo u Kragujevcu i da čak sa svim zabranama kretanja, praznim rafovima, dezinformacijama i panikama treba da budem kod svoje kuće.

Dani su odmicali, strah se lepo smestio u svakog od nas i ubrzo je postalo jasno da ja ne idem nigde. U prvi mah krenu da fale one praktične stvari – komp, veš, odeća… Onda polako kreće sve da žulja jer ja tu ipak ne živim već 12 godina. Ono što ne primećujem kada dođem na dva dana, sada postaje sve što vidim.

Često razmišljam o ljudima koji u svojim kasnim dvadesetim i dalje žive sa roditeljima. Uzevši u obzir dobar odnos koji imam sa roditeljima i sestrom, lokdaun u 60 kvadrata sa njima i dva psa i dalje zvuči suludo. I pored sve ljubavi, zezanja i prostora koji smo davali jedni drugima, potreba za osamom je bila neverovatna. Još jednom shvatam koliko je čovek biće rutine, i koliko sam postala hendikepirana jer sam izvučena iz svoje komfor zone. Nema mojih stvari, mirisa, grafika na zidu, kretanja po stanu, jutarnjih navika…

Prvih par nedelja pamtim po tome što sam ležala i gledala u prazno. Bila sam skamenjena, nisam imala pojma šta ću sa sobom. Posebno su me frustrirali predlozi/insistiranja na produktivnosti na društvenim mrežama. Poprilično sam sigurna da me je u tom momentu više frustriralo “vežbajte kod kuće“ i “umesite hleb za 15 minuta“ nego priče likova koji su u fazonu “korona ne postoji“. Zanimljivo da nečija glupost može manje da me nervira u odnosu na ljude koji su provalili kako se to pozitivno i produktivno živi u karantinu.

Dan je nekako i uspevao da se savlada, međutim večeri su bile pravi izazov. Sama percepcija sati i dana generalno mi je bila izmenjena, dani se nisu mnogo razlikovali jedni od drugih, već su bili bojeni vestima, brigama i pitanjima “šta ćemo da jedemo“. Da me je neko pitao “šta si radila prekjuče?“ nisam sigurna da bih se lako setila. Pamtila sam dane kroz banalne aktivnosti kao što su odlazak u veliku kupovinu ili šetnju do “fakulteta“.

Koliko god bio težak period lokodauna nisam sigurna da li bih potpuno drugačije uradila sledeći put. U trenucima kada strah preovladava, kada je sve nepoznato i strašno, zbijanje redova deluje kao najpametnija moguća odluka. Koliko god mi je nekada privatnost nedostajala, čini mi se da bih više patila za sigurnošću i bliskošću koju sam imala tih dana sa roditeljima i sestrom.

Milenino pismo

Kad je počeo lokdaun sestra i ja smo već bili kod roditelja zbog tatinog rođendana. Plan je bio da budemo, kao i uvek, dan – dva zajedno.

Svi znamo kako se to završilo.

Tih dana smo ponovo, prvi put od kad je moja sestra otišla da studira, svo četvoro živeli zajedno. Ustvari šestoro, pošto su u međuvremenu u naš život ušla i dva psa, Žoza i Điđi.

Značajno je da naglasim da Điđi i Žoza nisu preterano ludi jedno za drugim, pa su dani bili obeleženi višestrukim intervalima laveža koji je moje roditelje dovodio do ludila. Tačnije, svi smo bili na ivici pucanja zbog svih pravila i satnica kretanja, konstantnog i besmislenog obraćanja Kriznog štaba, zatvaranja i otvaranja, teorija zavere… nastavite niz.

Potpuno sluđeni svim navedenim, prećutnim dogovorom odlučili smo da tolerišemo nervne slomove jedni drugih. Dakle, danas prsnem ja, sutra sestra, prekosutra otac, pa onda i majka i tako u krug. Bitno je samo bilo da se ne preklapamo.

S obzirom na sve to, svako je sebi morao da nađe izduvni ventil, pa sam ja u tom periodu uspela konačno da odgledam Sopranose, skinula sam TikTok i učila sam da pravim razna jela od testa koja su me, ustvari, samo još više nervirala. Tipa, recept na jutjubu se zvao “Vazdušaste kiflice meke kao duša”, a moje tvrde kao kamen, čoveka da ubiješ, a sve sam radila po receptu. Bili su i neki čokoladni mafini koji su iz rerne izašli živi, ali ugljenisani. Ukratko, od toga sam brzo odustala pa sam se bacila na praćenje tutorijala za slikanje vodenim bojama, a kad mi je i to dosadilo pridružila sam se projektu “Generalka” na čelu sa mojom sestrom i majkom, u kom smo povadile svu odeću, slike i ploče, a onda čistile, bacale i pakovale.

U svom tom ludilu, nismo se toliko loše proveli na kraju krajeva. Svaki dan smo šetali pse, igrali karte, smejali se, plakali, nervirali. Sve loše stvari na stranu, a bilo ih je dosta (mada deluje da smo ih lako zaboravili), meni je u stvari bilo super što smo ponovo svo četvoro (šestoro) zajedno.

Draganino pismo

Na neki način, bila sam spremna za dane koji su dolazili. Donekle.

Kad je krenuo Kovid iz Kine, imali smo dosta korisnih i pouzdanih informacija od Mićinog kolege koji sa porodicom živi tamo. Plašila sam se, ali sam bila svesna da ništa ne mogu da preduzmem i sprečim, sem da primenim staru, proverenu strategiju, samoodbrana, informisanost i reč nauke.

Sreća u nesreći je što je dan, dva pre uvođenja lokdauna, Mići bio rođendan, pa su obe ćerke iz Beograda došle u Kragujevac. I to mi je prva misao koja me je okuražila. Dobro je, tu smo zajedno svo četvoro, izguraćemo ovo zajedno lakše. Mnogo meseci posle svega sam shvatila koliko je to bilo važno i tačno.

Kako sam pregurala? Puno smo radili, svako je imao svoje ćoše gde je držao lap top, svoje termine za javljanje uživo, časove kineskog, snimanje priloga sa improvizovanim pozadinama, kolegijum, poslovni razgovor. Napravili smo dogovor kad ko kuva omiljenu hranu. Bilo je večeri kad su se ćerke pred večeru šminkale i svečano oblačile, igrali remi kad je raspoloženje bilo kolektivno dobro, jer bilo je dana kad je svako od nas u toku dana imao „žutu minutu“. To je već poznat teren i bilo je dana kad mi je bilo kao da je sve normalno.

U 60 kvadrata nas četvoro, već odvikli jedni od drugih, sa dva psa koji se ne podnose, imali smo različita raspoloženja i okršaje, nežne trenutke, sate ćutanja. Starija ćerka mi je poslala link, neka psihološka radionica, stalno sam dobijala upitnike koje sam posvećeno popunjavala. Nisam se nadala, pomoglo je, značilo mi je da se saberem, da ništa ne guram pod tepih i ostanem cela, koliko je to u nenormalnim i nepoznatim okolnostima bilo moguće. Ta psihološka radionica je bila nešto najspasonosnije za mene, ne samo tih dana, već me sačuvalo i za kasnije.

Organizaciono, uglavnom sam ja išla u nabavku. Ćerke nekad, kad im obaveze dozvole. Gledala sam po pijaci i prodavnici ljude koji se ne pridržavaju mera, bilo je jasno iz aviona, da će biti sve gore. I bilo je.

Ispred Kovid centra je svakog dana bilo sve više ljudi. Totalno zatvaranje, zabrana vlasnicima pasa da izvode pse u šetnju, prilozi u medijima o penzionerima koje su pod izgovorom brige i čuvanja zdravlja šikanirali da kupiju u kilometarskim redovima u cik zore su me dovodili do besnila.

Imali smo terasu, to nam je bila šetnja, a pse…zbog njih smo krišom kršili zabranu kretanja i izvodili ih kad im je vreme, oko zgrada, gde smo neupadljivi, jer ne možeš da gledaš njihovu muku, vaspitani da ne vrše nuždu u kući, a vreme im je, imaju potrebu!

Vremenom sam ušla u rutinu, maske, dezinfekcija, satnica dozvoljenog kretanja, opreznost u prodavnici, tanki živci ljudi oko mene, praćenje broja obolelih. Nekako sam bila na nogama, ipak sam imala iskustvo iz perioda bombardovanja, samo ovde nije bilo „Smirele“. Samo „Šizela“ koja šizi sve glasnije i duže!

Onda su krenule prve smrti koje nisu broj, već ime i prezime prijatelja, poznanika, komšija. Tugu i suze još nisam izbacila, nisam imala prilike da ožalim odlazak mnogih i to je najveća posledica koju osećam i danas.

Posle svega, lokdaun pamtim kao najduži period kad je porodica bila na okupu, osećanju brige kako će se sve odvijati, koliko će da traje, šta ako se neko ipak zarazi, ali i osećanju spokoja, jer smo čudnim spletom okolnosti taj najgori period proveli zajedno u radu, druženju, nenormalnom spremanju hrane, svađama, smehu.

Imala sam osećaj kontrole u trenutku sveopšteg raspada, a meni je, priznajem, to važno.

 

Tekst je deo projekta “Odgovor(nost) zajednice: podrška, solidarnost, informisanje – serijal tekstova o tome kakve je posledice pandemija ostavila na pojedince i društvo.” koji je sufinansiran sredstvima iz budžeta grada Kragujevca.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove grada Kragujevca koji je dodelio sredstva.