VIDIMO SE U EKSPOZEU
Završeno je višemesečno medijsko sapunjanje, mučno razvlačenje i natezanje oko izbora onih koji će činiti (novu) Vladu, verovatno opet napretka i prosperiteta. Još da zazvoni zvonce, zazelene tačkice na ekranu tevea i gotovo.
Ima još naivnih koji misle da je to važan događaj, da od “imenovanih” zavise naši životi, životi naše dece, životi svih nas.
Neuki i naivni, oni koji idu linijom manjeg otpora koji ne misle, ne žele da se mešaju u svoj život ne shvataju ili neće da shvate da se grdni, zli i naopaki ne pitaju ama baš ništa, da su obične lutke na koncu koji povlači Opaki od koga sve zavisi. Meni je to jasno od prvog dana. Što ne znači da sam pametan nego nemoćan.
Zato sve manje i manje imam živaca, gotovo da više i nemam stomak za svu tu palamudjevinu, foliranje, prenemaganje, hatalisanje, spinovanje, kako kažu stručna lica, za nove, novije, najnovije vlade, vlade prosperiteta, napretka, entuzijazma.
A opet, jebi ga, ne možete da dignete ruke od života. Kakav god da je, život je da se živi.
I nije mi zbog mene što kažu ispred zadruge. Ja sam moju turu odavno slistio.
Ali krivo mi kad vidim kako mlade i pametne gaze i ubijaju ovi pokvareni, koji bez trunke ponosa savijaju kičmu zarad (ispostaviće se na kraju) masnog kurca.
Kad pričam sa starijom ćerkom vidim da pizdi, da je nemoćna i besna.
I nemam drugu reč nego da mi je jednostavno – žao. I nje i njene generacije.
A ne osećam ni gram odgovornosti zbog toga. I to je ono što me jebe.
Dragana i ja smo vaspitavali naše ćerke da, recimo, iznesu čokoladu ispred zgrade i podele sa drugom decom.
Druga deca jedu čokoladu kod kuće pa tek onda izadju – pričala mi je Beba dok je bila mala.
I tako je i dan danas. Moja starija ćerka udara u iste zidove u koje sam udarao i ja. Jednom sam joj rekao – Bebo, udaraj o zid, ali te moli tata obrati pažnju na fleke na zidu. To je od mene. Probaj pored, nemoj baš da se zalećeš na moju fleku. I evo, je šara, udara, glava joj puca.
A ja sam nemoćan.
Moja mladja ćerka je drugačija. Sa njom uglavnom ćutim. I njena tišina je dragocena.
I kad se na teveu smenjuju ISTI likovi moje i njene mladosti pa mi kaže – Da li su ovi normalni – ne pita, nego kaže, ja ćutim.
I to ćutanje je moj najveći poraz.
Jer ja koji sam pojeo govana i govana i koji jedem govana i govana zbog onoga što mislim i pričam, jednostavno ne mogu da kažem ništa svojoj deci. Ne mogu da im kažem ni ono besmisleno utešno – Proći će.
Znam ja a znaju i moje ćerke da ovo neće proći brzo i tek tako.
Znam da će morati da jedu govana i govana a da im to ne garantuje da će živeti onako kako sam sanjao, kako sam se glup ko kurac nadao, da će živeti kad su se rodile.
Meni ide odjavna špica, ja to znam, zato žurim.
Ali mojoj deci ide najavna špica a na isto mu dodje.
Ne koštam mnogo: kafa, voda i neki zalogaj. Ne treba ni za duvan.
Sve što sam znao, sve što sam mogao i sve što nisam mogao ja sam učinio da bi moje ćerke živele normalno.
Da se razumemo ja se ne žalim, nije ovo tužbalica, ja sam uspeo u životu. Samo da vidite moje ćerke, bilo bi vam jasno.
Jer, njih dve su najvažnije u životu. najbolje od mene i Dragane.
Sve ostalo što sam uradio, a ima tu i tamo par stvari koje i nisu grdne, nije toliko važno.
Ali ta gorčina, taj osećaj nemoći, taj osećaj užasne neprilagodjenosti koji sam vukao od početka, to je ono što nisam želeo da vidim kod svoje dece. A baš to gledam i baš to slušam od njih.
I ne znam, ćutim kao poslednja pička.
Šta znam, ne znam, evo nisam pametan. Uglavnom, blistav sunovrat, poraz dostojan divljenja.
Pa, eto, tako, ništa, šta da vam kažem – vidimo se u ekspozeu. Kao u nekoj kolektivnoj čitulji. Jer, ekspoze je upravo to – naša zajednička fotografija koja će jednog dana, kada budu raspisani novi izbori, biti naša čitulja.
Na nekoj od strana pri kraju novine odštampaće, preko cele strane, kako i pripada, o našem trošku zajedničku čitulju – naš prinudni zajednički selfi i prigodni tekst – „sa dubokim bolom i tugom obaveštavamo preživele gradjane sa fotografije da sve što je pisalo u ekspozeu više ne važi.“
Do tada, dok ekspoze bude trajao, dok i od njega ne dignu ruke kao što su to rade sa svima nama, živećemo najnovije, oročeno, teško ali još uvek zlatno doba.
Ali rekoh vam malopre, kakav god da je, ma i da je zlatan, život je da se živi. Ne možete da dignete ruke od sopstvenog života. Dok traje.
Jeste, kratak je, ali sve se nešto mislim, život ipak traje duže od ekspozea.
Pa, eto, tako, ništa, šta da vam kažem – borite se, jebo vas ja, ne kukajte.
Otimajte se, vrištite na sav glas.
Miroslav Miletić
