Zašto mi ništa nije smešno

Šetala po Šumaricama, išla u nabavku, skuvala ručak, umesila koh, pijem kafu, pa svratila.
Dolazim sve ređe. Baš zbog ove beline koje čeka novo smatranje.
Smatram ja, ali u sebi. Ne, nisam pobegla, samo ne mogu da se smejem boleštinama, da ismevam sopstvenu propast, da se cerim na čemer okolnosti koje nam se sklapaju.
Preispitujem sebe, nisam odustala, samo sve to nije moj način.
Ništa nije smešno što vidim na društvenim mrežama. I niko mi nije smešan.

Nemam čak ni prezir prema goloj uspostavljenoj novinarki koja nekoliko dana pre ili posle intervjuisanja predsednika države, donosi šarm Ria u olindranom kostimu, đipajući u studiju… Da se pitam, onaj ko zloupotrebljava njenu bolest bi odgovarao, a ona bi bila na lečenju. Tužno je to, nije smešno. Kao ni njeni gosti sa sličnim šiframa.
Nije mi smešna ni crkva čije sveštenstvo krsti pse, osveštava vodovodne cevi i odlikuje nečastive, sa grehovima koji su nezamislivi. Zašto bih se smejala smatranju o jogi? Posle Kačavende? Često pogledam šta objavi Grigorije, sam pokušava da osvesti makar jednog koji veruje i ima zrno hrišćanskog u sebi. Poštujem njegov način. Lično, za mene je to hrišćanski.
A mi, ni to mi nije smešno.
Za građane koji su svesno izbegli da budu građani, na izborima na kojima je kandidat bio Ivan Đurić, ovakav razvoj događaja je logičan sled.
Tražila sam po spejsovima, tviterima, blogovima, nekoga ko će da kaže da ne može više ovako. Da keženju i cerenju užasu koji je naša svakodnevnica moramo da se suprotstavimo novim ljudima, kojih ima! Ima ih toliko, da ih čak i ja vidim. Imaju odgovore, imaju rešenja, ne kliču parole, rade, bore se za svakog čoveka koji je sačuvao razum i koji hoće da se bori radom.
I ne, ovi koje ja vidim nisu ljudi ni zapada, ni istoka. Oni su ljudi svojih gradova. Svoje zemlje. Nisu ni opozicija.
Oni su naša poslednja šansa!
Koji ljudi?
Ne znam za vas, zavisi da li vam je do bolesnog kukavičkog cerekanja, ili života koji ima smisla, u kom je smešno ono što je stvarno smešno. U kome su psihijatrijski bolesnici u bolnici, ubice i kriminalci u zatvoru.
Mlatim praznu slamu?
Nemoguće?
Svi znaju, svi su za normalan život, slobodu, pravdu, jednakost, obrazovanje, kvalitetno lečenje, pobogu, pa svi su za to!!!!
Ali kad se ispovedaju novogodišnje želje, svi kliču isto, da godina bude bolja, da nam svima bude bolje.
Nikoga nisam čula da je rekao da želi da bude bolji.
Svi žele da se nešto promeni.
Niko ne pomišlja da promeni sebe.
Ne ide rođaci.
Nema iznenadne sile koja će rešiti sve.
Ostali smo sami sa sobom.
Moraju nove želje da se pomisle i moramo sami da ih ostvarimo.

Dragana Miletić

#PodržiIzGlave – donirajte, svaka donacija je dobrodošla, da ne kažemo neophodna.