Zašto nema pravde za Nikolinu
Melisa, Maksim, David, Nađa, Bogdan, Maja, Pavle, Ernad, Despot, Stefan, Nikolina…, ovo su samo neka od imena dece koja su nastradala u saobraćaju. Ima ih mnogo više.
U stvari, kako to piše u svom tekstu Igor Velić, “svakog dana godišnje u Srbiji pogine oko 150 i biva povređeno oko 2.900 pešaka. U proseku, skoro svaki drugi dan jedan pešak pogine i svakog dana bude povređeno oko osam pešaka!
I ono što je najporaznije za sve nas – “svako treće dete koje je smrtno stradalo u saobraćajnim nezgodama bilo je pešak.”
Imena dece sa početka ovog teksta možete čuti u snimku koji je napravila Vera Janković majka nastradale Nikoline. Taj snimak ujedno je i poziv za potpisivanje peticije kojom Vera traži pravdu za svoju ćerku i ostalu decu. Ona traži da “sudstvo počinioce teskih krivičnih dela u saobraćaju stave u pritvor do okončanja krivičnog postupka a ne samo 48 sati, kako ne bi ponovili bahato ponašanje i ubili ili povredili još pešaka. Apelujemo da počinioci teških krivičnih dela sa fatalnim ishodom dobiju 15 do 30 godina zatvora.”
Peticiju je do sada potpisalo skoro 16.500 građana. Kad sam otišao na stranu peticije iznenadio sam se. Očekivao sam mnogo više potpisa. Pomislio sam – šta to nije u redu sa nama, sa društvom, zašto više ljudi nije potpisalo. Tražio sam opravdanja – ljudi nisu videli, ne snalaze se baš svi sa popunjavanjem, neki se plaše da možda ne zloupotrebe njihove podatke, ljudi nisu videli, nisu čuli… izmišljao sam, tešio se razočaran malim brojem potpisa.
A onda sam pomislio – ma, kako ne znaju. Bilo je po svim novinama, svim televizijama, društvenim mrežama, u mom gradu, u mom kraju, na svakom ulazu zalepljeni su plakati sa fotografijom Nikoline i natpisom Pravda za Nikolinu.
Zato sam promenio pitanje: A šta je pa to u redu sa nama? U čemu smo mi to dobri? U solidarnosti? Empatiji? Podršci?
Možda ali baš u ekstremnim situacijama, masovnim nesrećama. I shvatio sad da je smrt jednog deteta, smrt pedesetak dece pešaka godišnje u saobraćaju nešto sa čim većina ljudi u ovoj zemlji može da živi. Kao sa još milijardu drugih problema.
Ljudi su postali panjevi, neosetljivi panjevi. Većina njih.
Verujem, naivno se nadam, da se to nije desilo njihovom krivicom. Verujem, naivno verovatno, da je svakome stalo do dece. Verujem, naivno možda, da su ljudi postali panjevi jer ih je neko, nešto, nekada saseklo, preseklo, otupavelo i bez njihove volje dovelo u to stanje reavnodušnosti, stanje neosetljivosti, do onog pitanja koje predstavlja konačnu predaju – Pa, dobro, pa šta?
Zato je, barem ja tako vidim stvari, naivno verujući da grešim, malo ljudi potpisalo peticiju. Možda im treba ponavljati. Možda moraju da čuju, ponovo da pogledaju, pročitaju… da se probude.
Sedeo sam početkom godine sa Verom Janković. Hteo sam da je vidim, pogledam u oči, da joj čujem glas. Sedeo sam i slušao najstrašniju od svih priča, priču majke koja je u jednoj sekundi izgubila ćerku. Vera je pričala smirenim glasom, njene reči nisu bile reči mržnje čak i kad je pričala o čoveku koji je ubio njenu ćerku, kad je pričala da zna ko je on, da zna gde živi… Pričala je kako joj najteže padaju i vređaju postovi sa muzikom na fejzbuku koje ta osoba postavlja. “On kao da nema ni trunku krivice, saosećanja, kajanja. Ja njemu ne želim ništa loše, ne želim mu zlo, ja samo hoću pravdu za svoju ćerku.”
Isto to je pričala sa svojim suprugom i na skupovima u Kragujevcu, na raskrsnici gde je njihova ćerka poginula. Isto je ponavljala i na televizijam, u novinama…
Vera kaže da ima hiljadu pitanja – hiljadu zašto. Na svom tviter profilu postavila je pitanja na koje odgovore traži od predstavnika vlasti:
“Zašto ubice pešaka na pešačkim bez signalizacije ne služe kaznu za ubistvo sa umišljajem? Takva je sudska praksa. Zašto se u statistiku poginulih broje samo poginuli na licu mesta kad većina pešaka premine ubrzo u bolnici nakon udara?
Zašto ubica ima pravo da laže u više izjava, gleda snimak i kaže da nema primedbe, ta izjava im se uzima kao istinita i to je olakšavajuća okolnost jer je priznao krivicu? Zašto izjave da se kaju, ne priđu da vide kako je dete, jedu picu u autu kojim su ga ubili, slušaju muziku, pokušaju da pobegnu pa se spetljaju a sudija uzima za olakšavajucu okolnost njihovo “kajanje”? Zašto im se nakon ubistva uzima kao olakšavajuća okolnost ako nisu osuđivani? Za prvog pešaka jedna godina, za sledeceg duplo više? Je l’ to logika? Nije. Dobiju jednu godinu po ubijenoj osobi.
Zašto ubice nisu dovoljno ludi za psihijatrijsku bolnicu ali su ludi i neuračunljivi za kaznu za ubistvo? Ko je tu lud i zbunjen i zašto im dozvoljavamo da zloupotrebljavaju psihijatrijska veštačenja? Zašto maloletne ubice voze 100 na sat i godine su im olakšavajuća okolnost?
Zašto advokati ubica imaju pravo da ispituju roditelje dece a advokati roditelja nemaju pravo da ispituju ubicu u predistražnom postupku? Zašto nečiji život vredi 0 meseci u Vlasotincu, 17 meseci u Novom Pazaru, negde 3 a negde 10 godina? Izmedju 0 i 10 god razlika je ogromna.”
Isto to pitaju i drugi roditelji čija su deca poginula kao i Nikolina. Roditelji iz raznih gradova Srbije, roditelji koji su stali iza peticije koju treba da potpišete ako niste.
Svi oni traže pravdu za svoju decu. Traže i pitaju.
Hiljadu zašto a nijedno zato.
Ja svaki dan pogledam u Nikolinu, plakat sa njenim likom stoji na mom ulazu. Svaki dan pomislim na nju, na decu koja se jure po ulazu jer je napolju hladno, Pomislim na svoju decu. Šta bih i kako bih ja da sam Vera. Da li bih mogao da budem tako jak, smiren kao Vera, koncentrisan, posvećen i usresređen samo ka jednoj ideji – Pravda za Nikolinu.
Jednom sam pomislio – Šta li je to dete pomislilo u toj jednoj, poslednjoj sekundi? Ima li u toj sekundi užasa uopšte vremena da se nešto pomisli? Da li je ona, da li su njeni vršnjaci, da li su svi ti anđeli imali u vremena da pitaju svoje poslednje začuđeno zašto?
Bojim se da nisu. Potpuno nevini, čisti i neokaljani od života koji ih je tek čekao, svi ti anđeli nemirno lebde nad nama sa potpuno drugačijim pitanjima: Zašto smo mi nemirni anđeli? Kada ćemo se smiriti? Zašto mi anđeli ne možemo spavamo?
I, užasnut, shvatam da nemam odgovor. Neću ga nikad imati – to znam sigurno.
Miroslav Miletić
