IZ ARHIVE: SVE ŠTO ŽELIM (U OVOM TRENUTKU)

Ovaj tekst je objavljen prvi put 15. marta 2016. Godine u Kragujevačkim nedeljnim novinama. 

 

Šta možemo svi mi, koji smo danas napunili 55 godina života da poželimo? I da li je možda nepristojno u ovom trenutku poželeti bilo šta. Želje su za decu, za mlađe od nas, tako se barem kaže u ovim godinama. Ali, opet, s druge strane i mi smo mlađi od nekih, tako se barem misli u sebi, u ovim godinama. Recimo, mlađi smo od ovih što imaju 56 godina.

Svako ima želje. Samo, neko ih priča, a neko ih ćuti, skriva i potajno se nada da će mu se ispuniti. Najgori od sve dece, jer svi smo mi nečija deca, su mi oni što kažu: „Ma, ja sam svoje prošao, nemam ti ja neke posebne želje!“ To su ti što lažu i gledaju te u oči, a voleli bi sve, sad, odmah, ovog trenutka. I kad mu daš poklon on ili ona, svejedno je, isti je mehanizam u glavi, kaže: „Što ste se trošili!“

Ma šta mi to pričaš. Što ne reče pre pa da poklonim nešto sebi.

Trošite se, što se mene tiče. Nemam ništa protiv. Čak imam „jako izražen željni element“ po tom pitanju, poklonite mi nešto, bilo šta, za ovaj divan dan. Pa kad me sretnete na ulici, nema veze što će mi rođendan proći, dajte mi moj poklon. Zahvaliću vam se i biću baš srećan. Jer, u ovim godinam, kontam, želiš sreću u stvari, najviše ti/mi treba sreća. Ne mislim na onu sreću kad ideš naokolo po čaršiji, skačeš i blesaviš se k’o lud na brašno, mada ni to nije loše, mislim na onu mrvicu sreće, ne više, koja je potrebna da ti se ispune želje. Ili želja.

 

Podrži iz glave, čestitaj rođendan na pravi način :))

Svaka donacija je dobrodošla. Mada nije sve u parama, možete i da nas hvalite po boljim kućama. I to je sasvim o.k. podrška. Unapred hvala.

 

Zašto mi je tako očajnički potrebna sreća? Zašto želim samo malčice sreće?

Pa, ne znam da li vam je jasno i koliko vam je jasno, ali upravo sam, kao i mnogi drugi, napunio 55 godina i bez obzira što će neko reći da iza tog broja stoji određeno iskustvo, malo toga zavisi od mene. Ja se trudim, to nije sporno, radim vredno, kao pseto, kao mrav, guram od jutra do kasne noći, pokušavam na sve moguće načine da ostvarim svoje želje ali na kraju dana, kad se okrenem i pogledam, moram da proverim da li sam imao ili nisam imao tu trunčicu sreće. I tako, neki put da, neki put ne.

Možda bih danas, bio bi red, mogao da imam malo sreće. Da mi se ostvare želje. Barem danas, za sutra ćemo ionako da vidimo. Ako sutra bude. Jer, možda, u međuvremenu, jave da nema sutra.

Dakle, danas, kad (svečano) punim 55 godina, šta bih mogao da poželim.

Želim, želim, recimo, da ispričam još nekoliko, čuj mene nekoliko, preko nekoliko, mnogo stvari koje su mi u glavi. Da mi radi mikrofon, to želim. Dakle, želim da radim.

Možda ovo zvuči blesavo. Koja ti je to sad pa želja da radiš? Valjda je želja da digneš sve četiri u vis, da baciš bleju, isključiš mozak, da ne radiš, da odmaraš. Op, op, čekaj malo, nemam ja ništa protiv toga, majstor sam u izležavanju i to uz minimalno korišćenje prstiju na daljinskom. Ali zar ko-zna-koliko ljudi u ovoj zemlji, ne samo mi koji smo napunili 55 godina, nego na opštu bruku i nesreću, oni mnogo mlađi, ne želi najviše od svega da radi, da ima posao.

Da bi mi/vam se ispunila ova želja potrebna je sreća. I to ne trunka sreće. Potrebna vam je grudva sreće, lavina sreće, poplava sreće, bujični potok sreće, članska karta sreće, srećna veza. Da radite. U tom smislu, želim vam svima što i sebi – da radite.

Silno želim, naravno, da budem zdrav. To vam je u vezi sa onim oko posla, preduslov da bih mogao da radim. S godinama čovek zaista shvati da je zdravlje, ali bez zezanja, najvažnije. Evo, gledam ovih dana oko sebe, njih nekolikoi koji nisu imali baš ni malkice sreće pa imaju probleme. Bolesni su. Neke ukočilo, neke prehladilo, treće preplašilo… Mnogo je sveta, inače, bolesno. Kad malo bolje pogledate, niko od nas nije baš u redu, da ne kažem u vinklu.

Moje ćerke, supruga, moj mlađi brat, par prijatelja, to vam je moje zdravlje. Kad su oni dobro, kad su oni zdravi onda sam i ja zdrav. Onda sam i ja dobro. U granicama terapije, podrazumeva se. Jer, rekoh vam, nikom od nas mehurić na libeli nije gde treba. Svakom vuče na neku stranu.

Želim još mnogo toga. Neke od tih želja neću da vam kažem. Da ne izbaksuziram. Ove druge, da ih sad ne navodim, dugačak je spisak, sve staju u ono što želim da otpevam sa „Orkestrom za lociranje, uzbunjivanje i uznemiravanje građana“ na sledećem „operetsko – kabaretskom – oratorijumu iz glave“.

Preradio sam Džonija. Pa, kaže: „Ništa mi nije važno, našao sam dobar bend. Ja bih samo da živim, da se ne brinem i to je sve!“

I još nešto želim: da zažmurim jako i sve vas drage i dobre ljude nekako skupim i okupim trepavicama, da imam dovoljno daha i dunem u svećice.

Da nam se želje ostvare. Valjda ću, za toliko, imati sreće.

 

Miroslav Miletić