NEMAM TI KAD, IDE (MI) ODJAVNA ŠPICA

Sa medijima vam je isto kao i sa parama. Mediji nisu problem. Jer medija nema. Koliko god da ih ima.

Problem su novinari, bolje rečeno, osobe ženskog i muškog pola koja se tako predstavljaju. Znate oni što ih gledate na televizijama, kad, kao šatro, nešto ozbiljno i posvećeno pišu u blokče, ili u ranim poslepodnevnim satima zavaljeni u fotelju ponavljaju „svakako, naravno, u svakom slučaju“ a laktovima mašu kao da će da polete, oni koje slušate kako do onesvešćivanja ponavlaju vreme, temperaturu i zanimljivosti sa interneta na nečemu što i dalje bez ikakvog prava nazivaju „radio stanica“ ili oni čija imena i prezimena vidite na kraju a nekad i na početku nekog bezrazložnog i besmislenog teksta.

Stariji se možda sećaju ali klinci ne znaju pa da ih ovi ne zaludjuju i ne zavrću im mozak: draga djeco, vi koji novine koristite samo da na njih stavite prljave i mokre patike, ili kad sečete naslove za neki sumanuti zadatak iz likovnog, nekad su novinari većinom bili društveno – politički radnici a danas su, opet većinom, društveno – stranački radnici.

Izuzetni – samo potvrdjuju pravilo.

To vam je u najkraćem razvoj novinarske profesije u ovom gradu (i u ovoj zemlji), novinarske zajednice, tog posvećenog društva ljubitelja naručenih reči. Nisam u tim krugovima, u svim tim fensi udruženjima, čaršijskim ili nacionalnim, ne poznajem te predstavnike sedme sile koje gledam po televizijama kako cvrkuću ili mucaju svojim, svakoj vlasti ili opoziciji, umilnim glasovima. Najmanje sam vremena u životu proveo sa novinarima, a opet, toliko ih dobro znam.

Gledam ih već 38 godina. Gledam ih, danas, jubilarno!

Svi ti novinari i novinarke koji to nikada neće biti. Bez obzira koliko moderne cvikere stavljali na glavu, bez obzira na minjake i helanke u koje se utežu, na šminku, frizure, nadogradnju noktiju, bez obzira na neosporni napor i želju, jako izražen voljni element, bez obzira na naklonost vlasti ili opozicije, na brojeve telefona koje niko drugi nema, bez obzira na večnost koja im se čini na dohvat ruke. Bez obzira, bezobzirno su nepismeni, neobrazovani, glupi, i bez obzira na sve u besmislu će, zapitani i začudjeni, ostati i nestati. Jer, besmileno je sve to oko novinara, oko medija. To ne postoji stvarno. To je kobajagi!

Kad ih gledam, posramljen na njihov račun, s mukom se setim iz kog su stranačkog biltena izašli – tamo su „napravili svoje prve novinarske korake“. Moralne gromade, savest moderne srpske palanke se toga ne seća. Možda malko ujutru, kad je teško, kad treba ponovo krenuti sa novim sramnim danom mrmota, ali ne žele o tome da pričaju. Abortus nije prijatna stvar!

Neku godinu kasnije, nekoliko promena vlasti kasnije, prevareni i iznevereni, već su ozbiljni hroničari dešavanja „u gradu na Lepenici“, neki su čak postali nosioci zvanja „bolji poznavalac prilika u gradu automobila“, a neki se čak bave i istraživačkim novinarstvom ali, avaj, samo kada to finansira neka zaludna fondacija, ambasada, kada to neko plati, kada je to proooojeeeeekaaat! Inače o tome ne pišu. A i što bi? Brate, sestro, kume, ne pale se računari za takav posao, takve tekstove, to je besmisleno.

Kao što je besmislen i ovaj tekst, neko će reći!

Može biti da su u pravu mada iskreno sumnjam. Jer sam sam na obali koju drugi nisu napustili i predali bezvoljno! Nisu ni mogli, nikad na njoj nisu bili.

Uvek sam se razlikovao po boji slova svog pisanja, po boji glasa kojim govorim, uvek sam teže dolazio do reči, vagao ih, gutao ili gužvao, bacao pa ponovo tražio, ispravljao, drugačije izgovarao. Učio i učim. Mučio i mučim. Toliko vremena… A da nikad nisam otišao kod frizera!

Uvek sam se trudio i trudim, evo i sad! Koliko god sam znao i umeo. Bio spreman i da umrem. Jedno vreme i od alkohola, ako treba! I, kad već vučem sam sebe za jezik, reći ću vam i ovo: umro sam odavno. Sedma sila mi je odavno došla glave. Ja sam R.I.P novinar.

Zato sam sada miran. Spokojan. Ne može mi niko ništa. Jer, ja sam skroz otupeo i sve što čitam, slušam ili gledam o problemima sa kojima se suočava novinarska profesija me ne čudi.

Ja to znam. Ja to živim. Svaku sekundu, svaku reč, svaki dan.

Ko zna pesmu „Nemam ti kad“ verovatno mu je jasno šta misilim.

Ostalima ne mogu da objašnjavam.

Nemam kad. Nemam više vremena. Čujem, ide (mi) odjavna špica!

(„Kragujevačke“, nedeljne novine, 30.07.2015. godina, ili bilo koja druga)

 

P.S. Kad ste već dovde došli bacite pogled i na strani donacija. Ne moram valjda da vam objašnjavam zašto:   https://izglave.com/donacije/

Pokaži više

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Back to top button
Close